Balkan Magazin

Nikad emotivnija “24 minuta”: Bili na 3 zaraćene strane u BiH, sad zajedno čuvaju krhki mir

zoran kesić
Foto: Facebook/ 24 minuta sa Zoranom Kesićem

Akteri dokumentarnog filma “Maglaj rat i mir” gostovali su u najnovijoj emjisiji “24 minuta sa Zoranom Kesićem”. Rizo Salkić, bivši pripadnik Armije Republike Bosne i Hercegovine, Marko Zelić, nekadašnji pripadnik Hrvatskog vijeća odbrane i Boro Jevtić, bivši pripadnik vojske Republike Srpske su se poznavali pre rata, radili zajedno i igrali fudbal. Emotivno i teško svedočenje o ratu i mržnji, ova tri obična a jedinstvena čoveka nose kao orden, da svima bude jasno da u ratu pobednika nema.

– Ja sam rođen kao Jugosloven, odgajan sam kao Jugosloven i nisam vjerovao, mislio sam da može biti nekih čarki, da to može trajati kratak period al da će se tako nešto desiti u nas. Da će biti takvo krvoproliće u Bosni i Hercegovini ni sna nisam sanjao. Mada smo često razgovarali da je Bosna i Hercegovina Jugoslavija u malom i da bi se na njoj moglo sve slomit, da naprave toliku mržnju da ne možemo posle stati da razgovaramo, da nas napune predrasudama – počeo je razgovor Rizo Salkić.

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo u aprilu 1992. godine a završen u decembru 1995.

– Teško je to bilo stanje u tom momentu na tom prostoru, dakle gde smo mi živeli u samom Maglaju i u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ja sam radio u Maglaju u jednoj radnoj organizaciji, tvornica papira koja je u to vrijeme bila jedan od najvećih giganata za proizvodnju papira u dijelu Jugoistočne Europe. Normalno da smo nekako i u radnoj organizaciji radili sukladno nacionalnoj strukturi koja je živjela na prostoru općine Maglaj. Tako da je tu bilo teško primetiti bilo što na radnom mjestu gde smo mi svi skupa radili, gde smo se družili sasvim normalno u tom momentu. Međutim već početkom 92 počeli smo se uistinu pomalo grupirat i ili smo nekako bili nesigurni. Pojedine su se priče izbegavale između nas. Več je rat delovao na prostoru Republike Hrvatske koja nije daleko odatle, bila je preko Save. Imali smo već prve prognane na naše prostora al smo mi još uvjek smatrali da će to nas mimoići, da će to trajati vro kratko, jedan vremenski period, da će tu sjest za sto, razgovarat, pregovarat. Da od rata neće biri ništa – kazao je Marko Zelić.

Boro Jevtić je na pitanje voditelja odogoorio da su svi bili i ljudi i zbunjeni čim su ušli i taj rat.

– Mi smo svi faktički bili ludi i zbunjeni čim smo ušli u taj rat i niko nije očekivao da će to toliko da traje. Koje nas šta pitao? Preko noći ti zatvori granice, zatvori liniju kretanja, ne možeš u grad, slušaš jednu televiziju, ovi napadaju ovi se brane. Mi smo ratovali protiv njihove koalicije da bi ’93 neko odlučio, ne, sad ćemo mi malo sa Hrvatima da ratujemo… Niko nas obične vojnike nije pitao nit smo mi šta odlučivali – rekao je Boro Jevtić.

Život u Maglaju je tih ratnih godina bio rakav da se nije smelo na ulicu, a noću se nije palila ni sveća.

– Život u gradu je bio takav da niste smeli da hodate ulicom, samo su psi i mačke hodali. Noću ne smijete da upalite sveću, u mene je tetka poginula u stanu, ubila je granata. Niste smeli da šetate ulicom, eto vam snajper odozgo, eto vam metak. Tako je mala Maja ranjena u stomak, curica od par godina i to napolju dok se igrala.Bile su neke namere gde se išlo baš da se napravi toliko zlo između nas. Mi smo opastajali, nas je maltene strah održavao, šta ako padne Maglaj, šta će se desiti. Možete misiti kako je to kad ustanete ujutru i znate da ste živi a ne znate hoćete li preživeti do idućeg. Danas ste se najeli i ne znate hoćete li sutra jesti ili nećete. Onda je počela ta pomoć, bacali su iz aviona. Dosta nam je ljudi poginulu u minskim poljima i od granata berući pakete – priča Rizo.

Za 4 godine rata u Maglaju je poginulo više od 2 hiljade vojnika sa sve tri strane, više od 500 civila.

– Ja sam nekad davno rekao da u ratu nema pobednika. Mi smo imali stvarno težak rat na prostoru opštine Maglaj gde uistinu poginulo negde oko 2 tisuće vojnika sa sve tri strane, mislim tu na regiju Maglaj Žebče, Teslić, Doboj…Danas, posle tiga kad se rat i završio kd se čovek okrene iza sebe vidi da su tolike civilne žrtve i tolika razaranja, ko ima hrabrosti reći da je pobjednik u tome ratu. Međutim, ja sam bio i svjestan situacije, teško je napraviti mir posle rata. I kad je rat sam zavšen znao sam da će biti problem i formiranje vlasti. Onda možda islplivaju negativnosti, pa se i vidi ko je u rat išao na profit, da dobije ili ko je išao u rat da švercuje ili ko je išao u rat opet srcem, jednostavno što je osećao potrebu da brani sebe, svoje i svoju okolinu. Tako da u ratu, po mome, nema pobednika – objašnjava Marko

Boro se u Maglaj vrato 2003. godine odakle je izbegao 95.

– Politika Republike Srpske je bila ajmo sve naselit na periferiju ako dođe do udara da opet budu na udaru. I sve se naseljavalo okolo, na rubnim djelovima grada, tako je u svakom gradu bilo. Jer izbjeglica je izbjeglica, nigde nije dobrodošao. I ako ću ja biti izbrglica u Doboju onda ću radije da se vratim kući. Ako ću prviti kuću 10 km od Doboja gde sam dobio plac, onda ću se vratiti u svoju kuću, u Bočinju gde je moje i opet sam 10 km od grada Maglaja.

On kaže da se nikada nije pokajao što se vratio

Rizo Salkić je rekao da su se on i Marko znali pre rata, da su zajedno radii u fabrici a Bora su znali sa fudbala.

– Kad smo se sreli posle rata, šta mi je prvo bilo, da vam kažem, ma drago mi je – što su živi.

Rizo je nakon rata ostao aktivan u vojsci, radio je na deminiranju, Marko je bio predsednik vijeća u Opštini a Boro je bio aktivan za povratak Srba. Na taj način su se ponovo povezali nakon rata.

Rizo Salikić je u emotivnom svedočenju, na momente i suznih očiju rekao da je ovaj rat dobro isplaniran, tako da se usadi mržnja ali i postavio pitanje zašto se mi obični ljudi koji nismo u politici toliko mrzimo?

– Niste imali priliku da budete u ratu, ni da budete ranjeni. I niste imali priliku da dođete posle toliko godina na mjesto gdje ste ranjeni, da čujete kako tišina ječi da čujete grante, da čujete dozive, dajte nosila, dajte hitnu, dajte zavoje… i ti se pitaš kako se mladost ubija za tuđe interese. Kako se ubiva bratstvo i jedinstvo i kako se mržnja u ljudima stvara… To je toliko smišljeno bilo dobro, to nisu oni mogli smisliti. Oni su igrači nekih velikih igrača. Da l su to korporacije u pitanju…sad kad pogledamo ko je imao interese da mi zaratimo? Čije su nam banke, čije su nam fabrike… zadužuju nas, šta ćemo na kraju? Svaki metak koji je kupljen, ispaljen na drugog je plaćen, a to je zaduživanje u ratu jer nemaš para. Kad se rat završio, kad smo osiromašili, kad je trebalo pokrenuti banke, nismo imali para, a ko nam je uzeo banke? Kad je trebalo pokrenuti fabrike, nismo imali para, pošto su ih uzimali, za dolar?

– Svi mi imamo razloga da mrzimo ali prava osoba ne mrzi. Imam često običaj reć – jedno je kad čovek napravi grešku i može da je ispravi, jedno je kad čovijek svjesno napravi grešku pa za to odgovara ali je najore kad greška napravi čovjeka a naši ljudi takve biraju. Najteže mi pada ovo posle rata, zašto se mi obični ljudi koji nismo u politici toliko mrzimo, ne svi… zašto se njima ne utuvi u glavu da mrzimo one koji su nas doveli da se mrzimo, da se ubijamo… Oni su se dobro dogovorili kako će ovo napraviti i da podjele teritoriju i da nama ovako vladaju – zaključio je razgovor Rizo Salkić.

Pogledajte dokumetntarni film “Maglaj rat i mir”.

Reči mladog regruta JNA opominju i 30 godina od rata u Sloveniji: “Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo”

Julija Vojinović

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

3.2K Shares
3.2K Shares
Share via
Copy link