Nekada ponosni srpski narod zahvaljujući nikad završenoj tranziciji i strmoglavim ekonomskim uspesima ponovo je oživeo duhove prošlosti, siromaštvo i mentalitet roblja. Porazno je pročitati kako se, uglavnom mladi ljudi, dovijaju u preživljavanju sa platom malo iznad minimalca. Neki od njih se preko društvenih mreža hvale kako navodno uspevaju i da uštede sa ovako niskim primanjima i pored svakodnevnih poskupljenja.
Novopečeni bogataši uspešno su ’oprali’ novac u prethodnih 30 godina i obogatili se na račun sirotinje koja se sada preko interneta javno ponižava svojim „uspesima“ štednje.
– Nema dostave i kupovine gotove hrane. Na to može da se kompletno zaboravi. Jedina gotova stvar koju možeš da kupiš je hleb. Ostalo moraš sam da spremaš. Ljudi bacaju ogromne svote novca na to i dostavu bez potrebe i samo zato što su lenji. Izlasci su takođe nula. Jeftinije je da skuvaš kafu kući, pozoveš prijatelje, kupiš neko piće za onoliko koliko bi 2 tamo platio, spremiš neke grickalice ili hranu i tjt.
Kolima obavljaš samo najnužnije. Uvek gledaš da ne trošiš gorivo. Kad napraviš mesečni budžet postaraš se da se držiš njega. Nema krivudanja osim ako nije baš baš nepredviđeni nužni trošak. Jure se sniženja po marketima. Garderoba se uzima na sniženju i u radnjama polovne robe. Nije sramota kupiti šorc i čarape u nekom trgovačkom lancu – napisao je jedan korisnik Redita.
Drugi član ove internet zajednice napisao je konkretne korake uštede i prva pomisao nakon čitanja ovih predloga bila bi – čemer, ako „BAŠ imaš devojku…“
Još jedna objava ovog tipa privukla je pažnju. Kratkovidost koja se utisnula u naše kolektivno najbolje se vidi iz ovih redova. Ponos zbog uštede koja je ništa drugo do čista laž, ukoliko sami morate da plaćate troškove stanovanja, NE DAJ BOŽE kakve popravke na i u kući, lekove, a naravno ukoliko vas neko pozove za kuma, koji u Srba od sramote ne sme biti dugme, morate se elegantno izvući i odbiti iako se to ne sme , jer u suprotnom ćete moći da zagledate u kontejner i njegov švedski sto čitav mesec.
– Ovako, ja radim za tu platu tačno 40 000din ,ne pijem ,ne pušim i ne vozim kola tu je velika ušteda već, pomognem porodici nekih 150e ili više sve zavisi. Što se tiče hrane uglavnom spremamo , retko kada šta poručujem ,odeća ono ne stidim se niti nešto gledam da bude brendirano a i kad kupujem primer Nike patike uzemem neke 6000-7000din i miran sam godinu dana .Ja nosim majicu crnu od 600din nije mi frka razumeš već. Što se tice izlazaka ono idem dosta sa društvom ima nas dosta pa ono podelimo račune uvek .Ne oskudevam u ničemu imam čak i za letovanje. Ovim tempom sam uštedeo oko 220 000din – napisao je jedan po svemu sudeći vrlo mlad forumaš kome plata pre svega služi kao samostalno zarađeni džeparac.
Umesto da teži životu, on ponizno savija kičmu ne razumejući da to nije život dostojan čoveka i da sutra, kada bude zaista morao da plaća sve troškove samostalno i podiže sopstvenu porodicu, to neće moći sa pomenutom cifrom.
To su predočili i drugi ljudi u svojim komentarima.
– Ja nikako. Platim račune, tv, struju, vodu i internet, deca moraju i da jedu i trista čuda im treba i za školu, psi isto moraju jesti. Ni muž ni ja ne pušimo, ne izlazimo i ne poručujem hranu. Meso ne kupujemo, imamo svoju svinjetinu. Moram da vozim auto jer živimo na selu ne mogu da letim na metli. Od 70 hiljada mi ne ostane ništa, a ne luksuziramo se. Pošto vrlo lako mogu ostati bez posla od septembra, pojma nemam kako ću i šta ću ako do toga dođe – napisala je jedna korisnica Redita.
Jedan korisnik napisao da je sa pomenutom cifrom od 40 hiljada dinara nemoguće uštedeti i savetuje da se nađe dodatni izvor prihoda.
– Ne možeš uštedeti ništa sa 40k din, jednostavno moraš naći nekako posao sa bar 50-60k din, jer sa 40k je samo da se preživi i ništa više, ne znam kako ostali mogu da pričaju još neke dodatne stvari, ta računica je samo za hranu i eventualno neki račun za struju, vodu i sl. Da bi priuštio nešto novo da obuče, izlaske, auto, i sl, potrebna je veća plata i to 60k din bar – napisao je član Redit zajednice.
Ova rasprava i razmena mišljenja na internetu dolazi u jeku priča oko povećanja minimalne cene rada u našoj zemlji. O temi se oglasila i premijerka Ana Brnabić rečima da je načelno postignut dogovor da se cena minimalca poveća sa dosadašnjih 35.000 dinara, ali da nije realno da ona dostigne, i ovako sramotnih, 39.000 koliko zahtevaju sindikati. Čak i ovako tužna vest predstavljena je kao velika pobeda aktuelne garniture na vlasti.
– Prvi put u istoriji, od kada imamo minimalac, došli smo blizu minimalnoj potrošačkoj korpi. Svaki put kada smo podizali minimalac mi smo se trudili i uspevali da ga podignemo značajno, šest, osam, 11 odsto, zahvaljujući tome što je država preuzela na sebe deo tih troškova koje su poslodavci morali da snose. To je bilo ili podizanje neoporezivog dela zarade ili smanjivanje poreza na nezaposlenost – kazala je Brnabić za TV Prva.
Ona je dodala da je minimalna cena rada podizana i u vreme korone i da se ponosi time kako raste minimalna plata u Srbiji, navodeći da će njen iznos biti kao što je bila prosečna plata pre osam ili devet godina. Niko ne spominje poskupljenja gotovo svih roba i usluga u tom istom periodu, čime logično automatski slabi kupovna moć.
Očigledno da mi stanovnici Srbije, ekonomski tigrovi, Kmeri iz evropske Kambodže, ne znamo za bolje i da nam ovakve stvari prolaze potpuno bez otpora i stavljanja prsta na čelo.
Prilikom svojih snalaženja po belom svetu i putovanja nakon perioda rada, upoznao sam priličan broj mladih iz velikog broja svetskih zemalja. Svi su bili vrlo znatiželjni da saznaju o životu u Srbiji. Žao mi je što sam pri takvim pitanjima morao da kolutam očima koje su po automatizmu išle ka podu.
– Kolika je plata u Srbiji? – bilo je jedno od glavnih pitanja. Odgovarao bih da mnogi ljudi rade za manje od 300 evra. Uz trzaj glave unazad, skupljanjem kapaka i začuđujuće gestikulacije stizalo je sledeće pitanje.
– A koliko košta stan? – pitali bi, a moj odgovor bukvalno bi im „oduvao razum“.
– Pa recimo da je u Beogradu ta cena oko 200 – 250 evra za jedan običan stan, plus na to računaj i troškove oko računa – odgovarao bih kao iz stopa na osnovu podstanarskog iskustva preko jedne decenije.
Ovi moji odgovori njima bi zaličili na teško lupetanje gluposti, jer ne postoji matematička logika koja omogućava život na razlici prihoda i troškova.
– Pa kako?! – gotovo bi poskočili, a ja bih ‘ispalio’ još kraći odgovor.
– Pa ne znam – završavao bi se tada naš razgovor na ovu temu.
Zbog ovog ponižavanja sopstvenog stanovništva niko od prethodnih, ali ni od ovih vlasti nije odgovarao – makar za povredu časti sopstvenih građana. Sve ovo jasna je poruka mladima da beže odavde glavom bez obzira, da ne pristaju na „pišanje po sirotinji“ i na oduzimanje dostojanstva.
Zbog ovakvih tužnih priča, praznih obećanja i šarenih laža o ekonomskom tigru pojavile su se i one, pomalo zaboravljene parole naših mladih ljudi koji nisu želeli da se vrate u Srbiju kada je počela evakuacija zbog pandemijskog zatvaranja.
„BOLJE VIRUS NEGO VUČIĆ“ – bila je samo jedna od poruka koje smo mogli da vidimo. Naši ljudi idu trbuhom za kruhom, svesni da je mnogo časnije poginuti u nameri da se živi kao čovek po sopstvenim merilima, nego kao rob kojeg će neko da uslovljava platom od 35.000, 39.000 ili 40.000 dinara. To nije život. To su koske bačene psu nakon završenog obroka.
Ekonomski tigar prop’o: Srbija 7. najsiromašnija zemlja u Evropi
Je l’ vas nije sramota Antonije i Luftika? LOPOVI
Šta ti ukrali? 100 evra? :)))