Kako se celo srpsko zdravstvo srušilo na jednom krpelju

„Počnimo reformu od pincete“ – poručuje u svom tekstu kolumnista Blica Ranko Pivljanin. Cela priča počinje kada je Beograđanin došao u Dom zdravlja kako bi njegovom detetu uklonili krpelja. A tada sledi tragikomedija, prenosi Blic.

Zamolio bih ministra zdravlja da prva sledeća investicija u zdravstvu budu – pincete. Svaka čast magnetnim rezonancama i skenerima i ostalim čudima moderne tehnologije, ali to što bi mogla da napravi jedna pinceta (a tek nekoliko desetina!) bila bi prava revolucija u srpskom zdravstvu.

Za početak, prvu pincetu bi mogao da uzme sam ministar i da sa njom malo ordinira po nadležnom resoru, trebeći krpelje u belom za koje su ona mala crna čudovišta mačiji kašalj i čisti amateri glede sisanja ljudske krvi.

Ukoliko se ispostavi da taj beli „krpeljizam“ nije stvar javašluka i tihe sabotaže na nižim ešalonima, već stvar krovne (dez)organizacije, neka sedne u svoju ministarsku fotelju i tom istom pincetom se – samoiščupa. I ostavi je nekome ko bi znao njom da rukuje.

A evo o čemu se radi!

Dete od godinu dana zakačilo je tri-četiri krpelja, tako reći krpeljčića, jedva vidljiva golim okom, od kojih su mu dva izvadili roditelji (jedan od roditelja je potpisnik ovih redova), a dva su ostala da se s njima izbori srpsko zdravstvo, ali će se ispostaviti da je to za njega bio pretežak i prezahtevan zadatak.

Put oko ambulante

Prva adresa – dežurni Dom zdravlja u Krivolačkoj. Međutim, na vratima nas je sačekalo obaveštenje da je za praznične dane dežurna ambulanta u Ustaničkoj 16. Sedosmo u auto, pa u Ustaničku 16.

Posle poduže potrage, dolazimo do saznanja da je Ustanička ulica broj 16 ista ta zgrada u Krivolačkoj (ludo, zar ne?), samo ulaz sa suprotne strane. Pisac obaveštenja na vratima glavnog ulaza uz tu „fantomsku“ adresu mogao je jednostavno da dopiše – ulaz sa druge strane zgrade. Ali nije.

Dežurna doktorka izađe napolje da predahne uz cigaretu i primeti bepca u rukama.

– Šta radi mala beba ovde?! – pita usput i vodi nas u sobu za intervencije. Ode da potraži sestru. Posle petnaestak minuta negde ju je nahvatala, ali uzalud joj bio trud. Tu dolazimo do njenog veličanstva – pincete!

Tim volšebnim instrumentom kojim je sestra raspolagala mogla bi da izvadi ekser – šesticu pa nadalje, jer bi njega komotno mogla da obuhvati, ali ispod te kategorije – ništa! Jedva da su joj se škrbavi vrhovi negde u uglu dodirivali. Ni krpeljčiću na nozi nije mogla ništa, a kamoli onom ispod donjeg kapka.

– Ništa, moraću da vam dam uput! – rekla je doktorka nakon što je svratila da vidi kako teče intervencija, a onda je, više za sebe, dodala: A gde da dam uput?

Kasnije ću shvatiti razlog deprimirajućeg tona kojim je to izgovorila. Ona je, očigledno, već znala ono što ću ja saznati petnaestak minuta kasnije.

Četiri plus jedan

Uput je glasio na Klinički centar Srbije – Klinika za dermatovenerologiju. U hodniku dajemo uput sestri koja nas uvodi u ordinaciju i onda kreće pakao. Kažemo gde su krpelji – jedan na potkolenici, drugi na donjem kapku ispod desnog oka. I to je sve što smo u prvi mah uspeli da izgovorimo.

– Ne dolazi u obzir! Ja ni u ludilu ne mogu ovo da mu izvadim, niti ću da pokušavam. Hoćete li da mu izbijem oko pincetom? Jeste li vi prijatelj svom detetu? – sipala je, a sličnom logorejom na nju se nadovezao neki valjda doktorčić ili medicinski brat – ne znam jer nikome ništa na mantilima nije pisalo, a bilo ih je petoro i sve ću ih postupno otkrivati.

Na sopstveni užas, osim jedne osobe među njima, uviđamo potvrdu tužne istine da se srpsko zdravstvo još drži samo o volji plemenitih i dobrih pojedinaca. Bilo bi logično da među njih pet bude jedno naopako, a četvoro dobrih, a ovde je bio obrnut slučaj.

– Da, da. Sve je tako kako vam kaže. Ne može to da se uradi, ovo je vaše dete, pobogu, šta vi mislite – prekorevao me je doktorčić-bratić tako argumentovano da sam se već osećao kao dušmanin sopstvenog sina koga sam doveo da mu izvade oko, ali mi na putu stoji njihova uviđavnost.

Onda im je u pomoć priskočila, ispostaviće se, doktorka koja je do tada sedela u ćošku, slažući se sa ovo dvoje „spasitelja“. Četvrto biće je sedelo za kompjuterom i nezainteresovano posmatralo predstavu.

U meni je ključalo kao u loncu – imao sam i imam sve razumevanje ovog sveta za teške uslove u kojima nam lekari rade, male plate, nemaštinu, pritiske, ali ovde su u pitanju dva j….a krpelja, i to na bebi i nisam se mogao oteti utisku kako nas ti pajaci magarče dok nam drže predavanje o našoj roditeljskoj neodgovornosti.

– A šta da radimo? – pitali smo supruga i ja kad smo malo došli sebi.

– Eventualno da odete kući, uspavate dete i onda ga donesete pa da pokušamo dok spava! – rekla je sestra.

– Da, da. Da ga uspavate… – tercirao je doktorčić-bratić!

Ako nas ovi ne prave budalama, onda su kandidati za budale godine, mislio sam, a onda procedio:

– I vi mislite da će beba bezbrižno da spava i neće da se probudi dok joj vi budete čačkali krpelja? – pitao sam, više da ne eksplodiram nego što sam očekivao neki suvisli odgovor.

– Idemo odavde! – rekoh supruzi i krenuh ka vratima.

– A gde ćete? – pitala je ona doktorka.

– Pa negde da izvadimo krpelja, valjda će to moći neko u ovom gradu. Otići ću u privatnu ambulantu!

Na šta mi je ona odgovorila:

– Pa, ja radim i privatno i isto ovo bih vam rekla!

– Ići ću u onu gde vi ne radite, tako da nećete imati prilike za to! – uzvratio sam i krenuo.

Blagorodna teta Jeca

I onda se niotkuda pojavila ona (teta Jeca, kako se toplo obratila detetu, hvala joj do neba što takva postoji), jedina koja nije bila u belom, već u nekom kremkastom mantilu, neprimetna, tiha, blagorodna i očas posla je izvadila krpelja iz noge.

Pun poverenja, rekao sam joj da proba i onaj ispod oka. Supruga i ja smo držali detetu glavu i ruke – jeste plakalo – ali ona je radila pažljivo, prilježno i posvećeno.

Prvi put nije uspela, ali iz drugog pokušaja jeste. Sve u svemu, dva minuta iz dva puta. Ono veselo društvo je obletalo oko nas, odjednom su postali napadno kooperativni, zveckali su ključevima da zabave bebu, ali ih više nismo ni primećivali ni slušali.

Postao sam ih svestan u hodniku dok sam oblačio dete. Vraćali su ljude bez uputa zajedno sa krpeljima na koži, kod onih sa uputom su se pozivali na nekakav papir zalepljen na vratima na kome je pisalo kako oni nisu nadležni za krpelje i kako se to radi u domovima zdravlja i tako redom.

Kao i u našem slučaju, za ono vremena koliko su se sa njima raspravljali, objašnjavali i branili im da telefonima fotografišu onu objavu na vratima mogli su istrebiti koloniju krpelja, a kamoli onaj sa jedne svoje koleginice koja je tu zapucala sa Novog Beograda i kod jedne devojčice koju je dovela majka. Obe su ih vratili da traže pomoć negde drugde.

E, sad. Ima logike da se bednim krpeljskim stvorenjima zaista ne bi trebalo baviti Klinika za dermatovenerologiju, ali zašto onda doktori iz domova zdravlja daju uput za tamo ili za Zavod za kožne i venerične bolesti u Džordža Vašingtona?

Ne znam kakvo je obaveštenje zalepljeno na njihovim vratima, nadam se da i oni nisu proglasili krpeljsku nenadležnost. I ako domozdravni doktori znaju a ne mogu da reše problem, gde da ljude upute? U apoteku da kupe pincetu pa da se samooperišu? Mada…

Drugo i mnogo bitnije. Ako ovi stručnjaci na klinici nisu u stanju da reše problem (naš primer), kako očekuju da ga reši ona sestra u Krivolačkoj sa pincetom kojom eventualno može da hvata tufere i koja je suprugu pitala: Imate li pincetu kod kuće?