Ložimo se na Zapad, umiremo za Istok, ali za nas same i srž naše zajednice baš nas nešto zasvrbe. Važno da znamo da se delimo. Počevši od četnika i partizana, pa do svega ostalog.
Kada bi skontali da je ološ obitavao u svakom od pokreta, ali zajedno sa njima, i to većinski, su bili ljudi koji su samo želeli da odbrane svoju zemlju od nacističkog okupatora, možda bi i imali šansu da nas sloga spasi garantovane propasti.
Koliko je samo civila pogubljeno tokom raznoraznih ratova na tlu Srbije? Kako se mi odnosimo prema spomenicima tim mučenicima? Kakav odnos imamo prema svojoj prošlosti? Odgovor je jednostavan – isti kao i prema budućnosti. U prevodu, čitaj, zabole nas baš jako.
Prostački i surovo, možda. Ali da je neistinito, e to me teško možete ubediti.
Na društvenim mrežama objavljen je kratak video snimak koji prikazuje u kakvom stanju se nalazi spomen park Jajinci u kojem su tokom Drugog svetskog rata masovno i hladnokrvno ubijani civili i svi oni koji su se našli na putu okupatoru.
Vrednosti koje su tada čizmama došle u naše krajeve neki nisu želeli da usvajaju, a zbog toga se znala cena. I bila je skupa.
Preko 70.000 ljudi prema nekim podacima ubijeno je samo u Jajincima.
E baš tu, na mestu stradanja toliko duša, tamo gde je zemlja krvlju natopljena, baš tu naš čovek odluči da napravi roštilj, da okrene prase, da zasedne i zapeva, proveseli se i na kraju da transparentno ili krišom, zavisi od prilike i nivoa alkohola u krvi, napravi jednu, dve ili tri divlje deponije u jednom šumarku, sve po potrebi i prema mogućnostima.
Šteta zbog nas samih. Naša braća i sestre su na tim mestima položili svoje živote verujući da njihova žrtva neće i ne može biti uzaludna, da će ih buduće generacije pamtiti, da ih neće zaboraviti i da će znati da izvuku lekcije i pouke iz njihovih tragedija.
A šta smo mi učinili? Komuniste proglasili zločincima, partizane i partizanke mentolima izmanipulisanim, a sve one pobijene ljude statističkim podatkom. Najveći nam je problem što smo umesto kraljevine dobili republiku, umesto kralja dobismo maršala.
Vazda da se delimo, vazda da se svađamo, komšiji na spomenik da se olakšamo ako je moguće i ništa svojoj deci da ne ostavimo. Samožive zveri koje uriniraju po sopstvenoj prošlosti istovremeno ruše svaki kamen temeljac budućnosti.
I zato, dobro se zagledajte u podrume i šupe, pogledajte šta biste još mogli da odbacite, šta vam to ne treba i slobodno idite u ovaj tužni spomen park. Izručite sve što vas muči, što vas žulja, svaki komad plastike, papira, uložaka i napuklih kondoma.
Potpišite se hemijskom, markerom, sprejom ili ručnom kočnicom:
„Ovde je bio nevaspitani bolid kojem ozbiljno manjka poštovanja prema našim precima i njihovim nevinim žrtvama.“
Dodaj komentar