Ivan Ivanović je jedan od naših najpoznatijih i najuspešnijih tv voditelja. Osim pažnje koju izaziva svojim profesionalnim radom, jednako, ako ne i više komentarišu se njegovi privatni stavovi i mišljenja.
Upravo zbog njih, Ivanović je jedna od najčešćih meta prorežemskih tabloida i onih koji se tako osećaju. Provokativan je i svoj, piše Aleksandar Đuričić za portal Serbian Times.
Ume i da pređe, što bi se u narodu reklo „granicu dobrog ukusa“, ali zna i da se izvini. Voli da se smeje i tera na smeh. To mu je posao. A i život. Voleli ga ili ne voleli – jedinstven je. Pronalazim ga u Rovinju, da odmoru, komuniciramo mejlom i vajberom.
Čemu se smeješ ovih dana?
-Već dva meseca sam na odmoru, tako da se smejem šalama i anegdotama porodice i prijatelja i smejem se mnogo, iskreno i često. Prosto uživam.
Da li je moguće odmoriti se u Beogradu, ili mora da se ode u Rovinj?
-Ja se odmaram u Rovinju. To je moj drugi grad u kome živim. Provodim tri meseca godišnje u ovom divnom gradu u kome imam mnogo prijatelja, koji su me prihvatili kao svog pre nego što su i znali ko sam i čime se bavim. Rovinj je po mnogo čemu jedinstven, posebno po psihologiji svetske metropole, iako ima samo 12 hiljada stanovnika. Svakako mislim da čovek mora da promeni okruženje da bi se odmorio. Tamo gde nađete mir, tamo je to mesto. Pa gde god vas srce odvede.
Kada pogledaš u retrovizor godine 20/20, koje su to slike koje iskaču?
-Divno putovanje, korona, korona, ludilo, korona, izbori, korona i desetak novih profesionalnih izazova i ispita koje samo ovaj moj posao može i u 13-toj godini karijere da priredi.
Čime hraniš moždane vijuge, a čime sujetu?
-Moždane vijuge hranim razgovorom sa ljudima ili odlascima u prirodu. Sujetu sam odavno rešio da ne hranim, pa je zakržljala. Pobeđujem je tehnikom Kvinsi Džounsa: postavljaš sebi uvek ponovo najviše ciljeve. Tako uvek postoji nešto što nisi postigao, pa ne možeš ni biti sujetan. Sujetni su oni koji misle da su sve postigli i da ne može bolje. A uvek može, realno.
Kada si prvi put planirao da pobegneš od kuće? A kada iz Srbije?
-Nikada nisam pomislio da pobegnem od kuće. Prosto, nije bilo razloga. Bio sam slobodan. U Srbiji nisam bio. Nisam ni danas. Ali mislio sam da treba da se borim za slobodu. Tako je nekako vaspitana moja generacija. Ili nisam imao kombinaciju da odem. Tako nekako. Možda i pomislim ponekad da bih otišao, ali nekako mi deluje kao „pobeg’o, cava“ momenat, a i moja je zemlja, imam pravo da živim tu, slobodan.
Da li ti je žao što nisi?
-Kao što rekoh, nije.
Imao si prilike da se srećeš sa ljudima koji su otišli odavde i žive po belom svetu. Kako izgledaju ti susreti?
-Dirljivo. Svakom čoveku nedostaje njegov rodni grad. Ljudi koji odlaze, odlaze više zbog svoje dece nego zbog sebe. Tek njihova deca imaju šansu da to tamo osete kao svoje, a oni će zauvek pamtiti gde su ukrali prvu jabuku, u koga su se prvi put zaljubili i koliko je košava dosadna, a kad je nema pitaš kad’ li će. Pitaju me o Beogradu, o politici, restoranima, kul mestima. Dok im pričam, vidim im u očima da su tamo u tom trenutku… I pijemo, mnogo.
Ko je opozicija u Srbiji?
-Narod. Ne sećam se da je ikada u Srbiji ovako čvrsto i totalitarno vladao neko protiv koga je dve trećine naroda.
Kako ti izgleda ovdašnja medijska slika?
-Bedno. Ova vlast je uništila medije i novinarsku profesiju. Novinari su dali sve od sebe da im pomognu. Sujetni, ljubomorni i posvađani, nisu ni primetili da su u živom blatu do nosa. U „spašavanju“ je bilo svega i svačega. Potkazivanja, izdaje, prodaje i najviše poniżenja. Kako će takvi dalje, niko ne zna. Za sada, grokće se zadovoljno u blatu.
Jedan od sumanutijih poteza beogradske vlasti, a konkurencija je žestoka, je da se promene imena ulica i da se iz Beograda izbace svi nazivi koji nisu srpski?
-Debilna zamisao debila koji je uzurpirao fotelju gradonačelnika. Iskompleksiran i ljut što ne može da parira veličini Beograda, pokušava da ga „smanji“ i prilagodi sebi. Srećom, to mu nije u potpunosti uspelo.
Beograd je nekada bio jedini veliki grad na ovim prostorima. Kako ti izgleda danas?
-Kao jedini veliki grad na ovim prostorima. Beograd će uvek to biti. Možda smo malo umorni, ranjeni, ali ne sumnjajte u nas. Kroz našu glavu košava duva.
Hvala za intervju, poetičan si i iskren. Slagao si malo za sujetu, ali bože moj.
-Nisam, keve mi. Samo sam stariji.
Seka Sablić: Nemoćni smo pred ponavljačima, caruju laži, nepravde, bezakonje
Dodaj komentar