Vesna Dragojević je rođena Dubrovčanka koja bi, da je veliki pevač nije prerano napustio ovaj svet, sa svojim Oliverom proslavila četrdeset i osam godina braka.
– Oliver i ja smo dvadeset godina po cela leta provodili na brodu, nismo s njega ni silazili… Međutim, poslednjih godina oboje smo počeli izbegavati odlaske na kupanje usred dana, pa je Oliver znao sinovima i prigovarati što s decom idu na more po zvizdanu – priseća se Vesna za Jutarnji.
Ona već tradicionalno sa završetkom školske godine svojih unuka pakuje stvari i seli se u Velu Luku, gde ostaje do septembra.
– Ja, za razliku od ovih mojih mladih, kad se u julu iz Splita preselim u Velu Luku, tri sledeća mjeseca uglavnom provodim u kući. Moji odlaze na kupanje, a ja stojim doma, upalim klimu i kuvam – kaže Vesna.
U Veloj Luci se okupljaju svi Dragojevići, pa su uz Vesnu onda tamo i njeni i Oliverovi sinovi Dino, Damir i Davor, njihove supruge odnosno Vesnine snajke Nevena, Vanda i Karmen te sedam Vesninih i Oliverovih unuka: Duje (15), Margita (8), Vinko (6), blizanci Lucija i Toni (11), te Marko (4) i najmlađi Luka, rođen u maju 2020., koji svog dedu nažalost nisu imali prilike upoznati.
U kući u Veloj Luci bude ih četrnaest. Zna se, priča Vesna, dogoditi da ljudi zastanu ispred kuće pa ih u čudu pitaju živi li tu stvarno toliko ljudi.
– Ne samo da živimo, nego se i sjajno slažemo. Nema kod nas svađe, nema onog da neko s nekim ne razgovara. Tako je oduvek bilo kod nas i dok je Oliver bio živ, pa je tako i sada – kaže Vesna koja je svog Olivera upoznala 13. maja 1973. godine u Dubrovniku, na Stradunu.
Oliver je davno ispričao kako je izgledao njihov susret, kako je prvi put video Vesnu u šetnji s prijateljicom. Okrenuo se, pričao je, za njom, ali ona ga nije ni pogledala. No, kako je taj susret izgledao iz Vesnine perspektive?
– Ma i ja sam se okrenula nakon nekih pedeset metara. Znaš kako mi je bilo neprijatno kada sam videla da on stoji prekrštenih ruku i gleda me. Ja sam ga tada prvi put videla i zanimalo me ko je on, ko je ta nova faca. A ta faca samo stoji i gleda me ‘onako‘. Došlo mi je da propadnem u zemlju, pa sam pitala prijateljicu: ‘Koji je ovaj?‘, a ona mi je rekla: ‘To ti je jedan iz Splita, došao je u Trubadure – priča Vesna.
Njih dvoje službeno su se upoznali ujutro, a uveče su se već našli na svom prvom ‘dejtu‘. Prošla ju je pri tom susretu, priča, neka struja, a to je drži sve do danas. Isto je bilo i s Oliverom. Nakon samo tri dana kazao joj je da će je oženiti.
Venčali su se nepunih godinu dana kasnije, već u martu 1974. godine. Ona je bila u beloj haljini, on je imao crno odelo od pliša, belu košulju i crnu kravatu na bele tačke. Smejali su se i tamo jer je Vesna rekla ‘da‘ pre vremena.
– Matičarka me pitala hoću li uzeti Oliverovo prezime, rekla sam ‘da‘. Ali, bio je i nastavak gde je željla znati ostavljam li i svoje prezime. Venčanje smo proslavili u malome stanu na Gripama, gde je Oliver živeo s porodicom. Moja i njegova mama su kuvale i bilo je super – priča Vesna koja je po preseljenju u Split s Oliverom počela živeti u malom stanu s Oliverovim roditeljima i bratom.
Nakon toga kompletna porodica preselila se u veći stan, za koji su kredit zajednički digli Vesnina mama i Oliverov tata.
Je li tuga u ove četiri godine postala išta manja?
– Kako je bilo, tako je i ostalo. Nema tu više i manje. Ja nastojim sebe spasiti. Sredila sam to sebi nekako u glavi da njega nema. Ja sam realna. Ja znam da ne mogu tu ništa promeniti. Ja jedino mogu sebe satrat i sebe uništiti, a to ne želim. Imam decu, unuke, imam prijateljice, kako u Veloj Luci, tako i u Splitu. Družim se s ljudima koji mi pašu, izbegavam one koji me satru žalopojkama. Ja ne želim slušati koliki ti je pritisak, koliki ti je holesterol, ko je umro, ko je teško bolestan… Kad neki ljudi zađu u neke godine, pričaju samo o tome. Ja imam skoro sedamdeset godina i ne pada mi na pamet tako živeti. Ja sam uostalom i naviknula živeti ovako kako sada živim: mirno i povučeno, ali lagano i veselo. Oliver i ja uvek smo živeli bez ikakvih pritisaka. On nikad nije isticao čime se bavi, niti se o tome puno razgovaralo. Mi smo uvek pričali o nekim desetim stvarima. Voleli smo skupa i putovati, kad su nam deca već bila veća. Ja prvih dvanaest godina zbog njih skoro da iz kuće nisam izlazila, ali posle sam volela biti uz Olivera na nekim njegovim putovanjima. A prie, dok su deca bila mlađa, svi su uvek dolazili kod nas. Tu, kod nas, slavili su se rođendani, Nove godine… Svi bi dolazili k nama jer nama nije imao ko čuvati decu. Veselice su u nas bile godinama, skoro svaku noć. Ja se danas pitam kako sam to uopšte izdržala – iskreno kaže Vesna, i nastavlja:
– Danas sam sama, ali zapravo i nisam, jer tu su naša diea, naši unuci, moje prijateljice. Ponosna sam na našu decu, s kojima smo Oliver i ja uvek imali neki prijateljski odnos, nikad nismo radili neku veliku paniku. Ponosna sam u kakve su zdrave i normalne ljude odrasli. I to mi je najvažnije. Upravo po našoj deci možeš videti kakvi smo mi bili i kako smo živeli – kaže Vesna Dragojević.
Izvor: Jutarnji
Dodaj komentar