Kolumne Poznati

Oliver Dragojević je isplovio ka beskraju pre 4 godine, ali je zauvek obeležio moje odrastanje u Beogradu

oliver dragojevic
Printscreen

Oliver Dragojević napustio je ovaj svet pre četiri godine, ali njegove pesme će bez svake sumnje nastaviti da žive neki svoj život još dugo nakon što i poslednji jugoslovenski Mohikanac, koji je imao tu priliku, čast i zadovoljstvo da ga gleda i sluša uživo, pronađe svoj mir pod širokim nebeskim svodovima.

Kao deo mlađe generacije koja je odrastala devedesetih godina u Beogradu, nije bilo baš popularno među vršnjacima reći da znate većinu Oliverovih vanvremenskih hitova. Prvo zato što je taj usrani rat tek završio i Oliver je bio pečatiran kao srbomrzac, a drugo, kao dečkiću i kasnije tinejdžeru valjalo mi je slušati malo tvrđi zvuk koji nije tako precizno i transparentno secirao dušu.

Vrlo rano bio sam svestan da se iza njegovih veselih, setnih i romantičnih melodija krije suvi kvalitet i čista emocija za koju mnogi nisu sposobni, ali sam tih godina radije mahao glavom uz „Paradice city“, „Whole lotta love“ i „Rođen loš“.

Ipak, Oliver je aktivno učestvovao u mom odrastanju. Svaki njegov veseli stih rađa pred očima jednu predivnu sliku moje nasmejane bake, Riječanke koja se zbog devojačke ljubavi doselila čak u Prokuplje, kako u letnjoj kuhinji peva svojim visokim tonalitetom dok joj osmeh ispunjava prostoriju životom i nekom nevinom radošću.

Takođe, tu je i prikaz majke u stanu na Voždovcu, gde smo se doselili nakon njenog konačnog razvoda, koja pojačava stari Panasonikov radio do maksimuma puštajući Oliverove najveće hitove snimljene do tog trenutka, te prozora u našoj iznajmljenoj garsonjeri kroz koji se lome sunčevi zraci poput srca nesrećno zaljubljenog emotivca i romantika zbog neuzvraćene ljubavi.

U tom specifičnom Oliverovom glasu oseća se morski povetarac, galebov slobodan let, zalazak sunca i talasi koji pene pri sudaru sa obalom. Slušajući ga možemo putovati mislima prateći svetlost zvezdanog neba, punog srca i meseca, ali i mašte koju i posle smrti sa lakoćom rasplamsava.

Godinama kasnije, kada su se olupali tek pristigli brodovi zaljubljenosti mojih dobrih drugara na nemilosrdnoj buri emocija u beskrajnom moru ljubavi, nakon te njihove potere za srećom i „lijepom bez duše“, koju je neko našao, neko je još uvek traži, a neko se trudi da na nju zaboravi, mi smo se ponovo sastali na tom tragu beskraja i jednoglasno složili da je Oliver preozbiljan igrač koji je umeo da se bez blama otvori do koske, da rasplače i najtvrđe tipove u trenucima njihove slabosti, da devojkama razmaže maskaru i peva u susret ljubavi i svemu onome što ona sa sobom donosi.

Bio je iskren i kada je govorio da neće doći u Srbiju. Ta njegova priča mi nikada nije puno značila, mada mi je bilo krivo da je čovek ljubavi dozvolio da mržnja ili netrpeljivost preovladaju u delu njegove duše. To sam doživeo kao neku vrstu poraza, na ljudskoj, ne i na nacionalnoj osnovi.

Krivo mi je jer su taj njegov stav koristili slepci sa obe strane, kao što i danas savršeno razmenjuju mržnju po potrebi. Uvek sam duboko verovao da je tražio uzvišenu tačku u kojoj bi se dobri ljudi, bilo sa putovnicom ili pasošem, spojili u miru i pomirenju.

Oliver je dozvolio sebi taj nepotrebni luksuz, ali ako je to, a jeste, neki princip ili samo ljudska glupost, on ili ona se kao takvi moraju poštovati. I kao što kaže naslov pesme:

Istina je, i tu me niko ne može ubediti u suprotno, da je Beograd otvoren grad koji je prihvatao različitosti svojih gostiju. Kao i Novi Sad, kao i Srbija generalno. Ne želim da verujem u suprotno, iako budala, Bogu hvala, bilo je i biće.

Oni koji u duši osećaju ovaj grad, koji znaju taj šmek koji on u sebi sadrži i oni koji su zbilja vaspitani po njegovim parkovima i ulicama, e baš oni će zauvek biti šmekeri koji će provokacijom, inteligencijom i duhovitošću iznaći način da neprijatne momente i situacije uvek iznesu kako dolikuje mangupima i ljudima planete.

Četiri godine je prošlo od veličanstvenog ispraćaja u njegovom Splitu. Sugrađani su Oliveru poželeli mirno more na novoj avanturi, a tim željama pridružili su se i svi Srbi koji u srcu nose ljubav i pacifizam, oni koji vole muziku i u njoj pronalaze možda i najdivnije civilizacijsko dostignuće.

I kada za koji dan Hrvatska bude slavila Oluju i progon Srba, a Vučić s ove strane dovuče ljude autobusima da slušaju njegov i Vulinov nastup za sendvič i flašicu vode, kada nacionalizam i mržnja ponovo nasrnu na ljubav, a Oliver bude važniji zbog njegovih „principa“ nego zbog umetnosti koju je stvarao, neću se odreći svih tih predivnih emocija koje su mi njegove pesme podarile u trenucima patnje, sreće, suza i osmeha, u momentima zaljubljenosti i pijanstva.

Ukoliko verujemo u ljubav, nema te mržnje koja će nam zatrovati dušu. Mirno plovi morski vuče.

Dirljiva ispovest Vesne Dragojević, žene koju je Oliver voleo 45 godina

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

152 Shares
152 Shares
Share via
Copy link