Magazin

Plašim se suživota sa ljudima spremnim da čupaju mrtvo meso Isidore Bjelice

isidora-bjelica-omaz

Evo nas ponovo jašemo, gori smo od jahača apokalipse, uvek spremni da zube ili koplje, svejedno, zarijemo u tuđe meso.

Smrt književnice Isidore Bjelice u 52. godini života zabolela je mnoge. One koji su je lično poznavali, one koji su je poznavali preko njenih knjiga, ali bez sumnje najdublje njene roditelje u čijem je stanu provela poslednjih tri meseca, sina, ćerku i supruga.

Deo javnosti koju sam stavila na konje i nazvala jahačima apokalipse naoštrila je zube i ujeda po Isidorinom mrtvom mesu, čupa gore od lešinara.

Nazivaju je osrednjom polupismenom književnicom koja je kao takva štancala romane. Sprdaju se da će posthumno postati dobitnica Ninove nagrade, Nobelove nagrade, nazivaju je samoproklamovanom princezom koja je nosila “skupe šeširčine i hvalila se na mrežama gde sve putuje dok narod leba nema da jede, a kad se razbolela lisica, suši se ko grana, počela je da moli za pomoć”.

Plašim se suživota sa ljudima spremnim da ostave ovakave komentare i to ne iz razloga što neko misli da je osrednja književnica, to je nevažno, već spremnosti da kucaju tako nešto za mrtvu ženu koja ne može da ih čuje. Kojoj njihove reči ne znače ništa, možda su je ubijale lagano dok je bila živa, sada ne. Koja je svrha takvih komentara? Šta postiže čovek koji ode na portal i vređa mrtvu ženu? Izlivanje sopstvene žuči? Nerešeni lični problem? Bezobrazluk? Šta je smisao?

Jel nošenje “velikih skupih šeširčina” razlog da se manje žali? Jel trebala da ne putuje zato što neko nema leba da jede? Šta je loše u tome što je tražila pomoć da se leči?

Kad čitam komentare pomislim da se vodi debata treba li je žaliti ili ne, da li je zaslužila smrt ili ne. Kakav sunovrat čoveka spremnog da raspreda o dometima, kvalitetu, pismenosti, odlukama, braku mrtve žene.

Fuj.

Njen otac Dimitrije naišao je na posebne kritike jer su njegovo pismo Isidori, ćerki, koje je poslao redakciji Kurira, kao i pesmu u akrostihu mnogi doživeli kao bahat vid samoproklamovanja u momentu kada bi trebalo, tako oni misle, da se zakatanči u sobu i zanemi od tuge.

Tri sata nakon što mi je tata umro, i dva sata nakon što sam ga sa bratom i rođakom spustila u sanduk, otišla sam u prodavnicu da kupim crnu haljinu. Kada me je prodavačica pitala za šta mi treba, rekla sam: Za tatinu sahranu. Pitala je: Kada je umro? Rekla sam: Jutros. Izabrala sam i crne baletanke. Uveče, dok su ljudi pričali sedeći na dugačkoj drvenoj klupi, ušla sam u sobu, sela na krevet na kom je umro, uzela telefon i na fejsbuku postavila njegovu fotografiju sa mamom i unukom i napisala kratak oproštajni tekst. Racionalno gledano, potpuno nebitno, tata nije imao fejs, nema ga ni mama, privatna je stvar, ali ja sam želela da se i na taj način oprostim.

Jesam li pogrešila? Za koga sam pogrešila? Koga može da zaboli više od mene smrt mog tate? Ko to zna šta je adekvatan način oproštaja? Različiti su nam mehanizmi. Neko zanemi, neko bugari, neko padne, neko čvrsto stoji, neko objavi na mrežama, neko ne želi da objavi nikad nikom kao da se nije dogodilo. Ali sve nas boli isto.

Zamislite da mi je neko napisao: Nisi stavila tačku kod pretposlednje rečenice.

Ili: Zar na smrti tate skupljaš lajkove.

Ili: Smrt je privatna stvar.

Čovek koji bi to mogao da kaže ili pomisli ješe konja i najavljuje svojim dolaskom apokalipsu.

Ne postoji univerzalno tugovanje, univerzalni model oproštaja, ali postoji šok koji se kod svakog čoveka drugačije manifestuje i preživljava.

Kakva god da je Isidora bila, kako god da je pisala, kako god da je živela, koliko god da su koštali njeni šeširi, koliko god da su koštala njena letovanja nisu naša stvar ni za njenog života, a kamoli nakon smrti. To ne menja ništa. Nije izbrisalo čak ni 77 metastaza koje su svetlele u njenom telu.

Ponavlja se scenario opštenarodnog debatovanja treba li nekog umrlog žaliti. Jel zaslužio.

Kada je nedavno reditelj Igor Torbica u 33oj oduzeo sebi život, neki su dali sebi za pravo da taj čin nazovu “pizdunskim činom”. Šta su postigli time osim da ih zapamtimo kao govna? Ništa.

Neki ljudi nikako da skapiraju da su tuđi životi tuđi, da su tuđe smrti tuđe i da tuđe znači nije tvoje, pa je najmanje što možeš da uradiš da se nečim što nije tvoje ne baviš. Imaš svoje.

Ili nemaš?

Draga Isidora, otišla si definitivno na bolje mesto, stavi “skupu šeširčinu” i zaplovi na neke nebeske Karibe, daleko od prizemene svesti koja je još do juče verovala da si bolest izmislila radi prodaje knjiga.

Oprosti im Bože ne znaju šta rade, rekla bi.

NEKA SE ZAVRŠI OVA AGONIJA Ovako je Isidora pisala o borbi sa kancerom pre samo mesec dana

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Kad čovek zanemi…nema više…tu je kraj…rodjeni u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu..
    Spokoj za našu Isidoru…

  • Ovaj tekst kao da sam ja napisala.Citala sam ovih dana,najvise na bolesnom Tviteru, svakave komentare od kojih mi je pripala muka. Nakotile se razne psihopate u, ovom nasem, bolesnom,drustvu.

  • Ona se deklarisala kao fašista, propagirala mržnju i rat i pljuvala po svakom na koga je naišla. Pa šta ako je mrtva? Smrt je deo života. Ni fašisti nisu imuni na smrt, na svu sreću.

10.7K Shares
10.7K Shares
Share via
Copy link