– Moja majka umirala je u najgorim mukama i bila je svesna svega do zadnjeg trenutka. To je bila najgora moguća agonija od koje se ni nakon tri godine nisam oporavila. Gušila se i preklinjala me da joj pomognem i da joj olakšamo muke. Budući da na kraju nije mogla da govori, uzela je papirić sa stočića kraj kreveta i napisala drhtavom rukom – želim umreti. Molila sam da je uspavaju, ali su joj davali lekove u dozama za decu – ispričala je za Jutarnji list Anamarija Sanseović iz Hrvatske.
Njena majka imala je multipli melom koji se nije mogao lečiti i u kratkom vremenu ju je ugušio. Svoje poslednje dane provela je u jednoj bolnici u Slavoniji, koju Sanseović ne želi isticati jer, kaže, bolnicu ne krivi za ništa.
Smatra da je problem u sistemu koji ne sprovodi dobro palijativnu negu.
Na stare rane podsetio ju je hrabri istup anesteziologinje Sanje Ćosić, koja je nakon smrti verenika, mladog ortopeda iz KBC-a Zagreb, doktora Krešimira Crnogaće, koji je pre nekoliko dana preminuo u 39. godini od karcinoma gušterače, progovorila o teškim poslednjim trenucima pre njegovog odlaska i nedostatku palijativne nege, prenosi Jutarnji list.
Rekla je kako mu nisu davali dovoljno morfijuma i morala je da ih preklinje da mu pomognu. Rekla je da je Crnogaća osetio smrtni strah i kraj, a to se nije trebalo dogoditi.
– Prestanite da se bojite opioida u palijativi. Prestanite da budete neznalice, prestanite da uskraćujete milost mirne smrti palijativnim pacijentima. Edukujte se. Pitajte. Zovite kolege koji se time bave da vas edukuju. Budite lekari i poštujte Hipokrata. Ne mučite bolesnika na samrtnoj postelji… – napisala je Ćosić.
Sanseović kaže da je njena majka u poslednjim danima imala kanilu u vratu, infuziju, kateter i PEG (kojom se bolesnik putem cevi hrani direktno u želudac) te je bila zavezana za bolnički krevet.
– To su bile scene gore od egzorcista. Umirala je od gladi i žeđi. Govorila je ‘ne mogu više‘, a ja sam molila boga da bude bez svesti. Ali nažalost bila je svega svesna do zadnje sekunde – kroz suze priča Anamarija i dodaje da u takvoj situaciji ‘prvo molite boga da blisku osobu spase, a onda molite da ode s ovoga sveta i prestane ta beskrajna muka‘.
– Držala sam je za ruku, stalno sam dolazila da budem kraj nje. Na kraju je bila toliko iscrpljena i ljuta da je okrenula glavu od mene. Videla sam kako joj je iz oka skliznula suza – priseća se najtežih trenutaka Anamarija i kaže da strahuje da sama ne mora da prolazi tako nešto.
Nimalo ne krivi lekare jer i sama radi u zdravstvenom sistemu. Svesna je da ne postoji mogućnost eutanazije, ali smatra da se ne sme dozvoliti da iko više svoje zadnje dane provodi gušeći se, u panici ili teškim bolovima.
– Kad je jasno da pacijent umire i zna da mu je kraj, mora mu se olakšati. da ne bude svestan toga – dodala je.
I u slučaju Anamarijine majke nije bilo spasa. Kad joj je otkrivena bolest je odmah operisana, ali lekari nažalost nisu mogli ništa napraviti. Kroz nekoliko nedelja je umrla.
– Rekli su mi da joj od sedativa može stati srce. Neko mi je rekao da ih mogu tužiti ako se to desi. Bože moj, ko će ih tužiti? Ja sam samo želela da se ona više ne pati – iskrena je ona.
Bolnica u Belgiji napravila paviljon za posetu kućnih ljubimaca njihovim pacijentima
Dodaj komentar