Stojim na semaforu i vidim da je ostalo još 86 sekundi do zelenog. Vreme prekraćujem čitajući oglase na banderi pored. Ima tu svega… Uslužno košenje trave, časovi mađarskog, ekskurzija u Ostrog, dodatni posao i…
Nenametljivi papirić sa ispisanom porukom:
GURAM BICIKL
UZBRDO, A KRAJ PUTA
KUJA K’O DA SPI
Čitam iznova i iznova i prebrojavam slogove i shvatim – 17 slogova raspoređenih u 3 stiha i to 5, 7, 5. Haiku!
Haiku je vrsta japanske poezije i smatra se najkraćim oblikom poezije na svetu, a sama reč na japanskom znači smešan stih. Treba da povezuje prirodu i ljudsku unutrašnjost, ali bez potenciranja pesnikovog ja. Gotovo nikad ne govori o ljubavi, prošlosti ili budućnosti.
Dakle, nenakićena, nepretenciozna, iskrena čovekova emocija ili doživljaj. Izvadim telefon da fotkam haiku, pogledam u semafor, još 55 sekundi do zelenog.
Od tog trenutka počela je moja opsesivna potraga za haiku poezijom po čitavom Novom Sadu. Na banderama, olucima, saobraćajnim znacima… Često se dešavalo da haiku prelepe drugim oglasima, da papir uništi kiša ili jednostavno izbledi od vremena.
Ali i to je bolje od pronađenog očuvanog kog već imam u svojoj kolekciji fotografija koja za sada broji između 60 i 70 različitih haikua.
Međutim, glavno pitanje, misterija nad misterijama i dalje je ko je autor ovih stihova. Primetila sam da su neki od papirića vremenom skinuti, da su novi zalepljeni, ali Haiku fantom i dalje nije viđen.
Čak i raspitivanjem među različitim krugovima ljudi nije mi dalo odgovor. (Ipak Novi Sad nije toliko mali kao što većina tvrdi).
Ukoliko vidite osobu koja je shvatila da umetnost treba da bude svuda oko nas, a da je na nama samo da gledamo, osobu koja piše stihove i oplemenjuje grad bez potrebe da se zna njeno ime, pa čak i da široka publika pročita te stihove, tako vas molim, javite mi.
Spasite me od lutanja gradom i zagledanja svake bandere. Ili makar spasite moje prijatelje od mog konstantnog zastajkivanja pored oluka.
Dodaj komentar