Vršnjačko nasilje poprima nove dimenzije, prenela je TV Prva. U prilogu đaci otvoreno pričaju o aplikaciji skener koju koriste da bi procenili da li je obuća i odeća vršnjaka originalna. Oni nasilno skidaju patike svojim vršnjacima, skeniraju kod i ako utvrde da je “lažnjak” sledi maltretiranje i podrugivanje.
Oni kojima roditelji nisu mogli da omoguće skupocene stvari dobijaju nadimak – fušeri.
Psihoterapeuti navode da je ova “tehnika zlostavljanja” surova i brutalna, ali da je najgore od svega što žrtva zbog želje da bude prihvaćena ne odlazi od zlostavljača, već ostaje i trpi maltretiranje.
Ovo kod takve dece dovodi do pitanja “jesam li vredan?”, “zašto me ne žele?”, “zašto se razlikujem od ostalih?”.
Odrastala sam devedesetih i putovala sam školskim autobusom u susedno mesto u srednju školu. Već tada se vrlo dobro znalo ko u autobusu ima, a čiji roditelji rade u Tekstilnom kombinatu koji je zbog lopovčina bio na izdisaju.
Ko je bio imućan nosio je popularne drečave mont jakne i tek sevnule najk i ribok patike. Ja sam nosila brodarice koje mi je tata na neprobano kupio na Najlon pijaci.
Bile su mi manje za jedan broj, dovoljno da skvrčeni prsti ostave trag, pa kad ih izujem i dalje izgleda kao da su zgurani prsti unutra.
Jedne subote u najlon kesi sa unutrašnjom gumom za bicikl i hladnim mandarinama doneli su bratu ribok patike sa palanačke pijace.
Bile su lepe, ali je jedno slovo manje otkrivalo da su lažnjak. Brat je to flomasterom pokušavao prepraviti, ali je prva kiša sprala prevaru. Tata je ubrzo nekom radio kupatilo, pa je brat dobio original patike sa svakim slovom gde mu je mesto.
Nisi govnar kad imaš žuljeve od lopate, već kad roditelji zbog tvoje lenjosti dobijaju nove žuljeve
Podele su postojale i tada, lepo se znalo ko ima, kome fali, ali nije im se pridavao toliki značaj. Niko nikoga nije skidao i skenirao ko robu da bi ga mogao maltretirati ako je “fušer”.
Problem nastaje zbog ludosti današnjih roditelja koji su bili klinci devedesetih.
Normalno je da ćeš detetu kupiti original patike ako imaš, kvalitetnije su (bar bi trebalo), ali nije normalno da “robuješ” time i od deteta pretvaraš hodajuću robnu marku. Jer onda će ono, a evo jeste, poverovati da svi oni koji nisu od glave do pete markirani, nisu vredni.
Skidaće drugu decu ko da su roba sa rafa prodavnice i skenerom meriti njihovu vrednost. Roditelji ih pogrešnim merilima naučili.
Počeli pre vremena da ih snabdevaju ne samo skupom, preskupom garderobom, već i preskupim tabletima i telefonima.
Kešanski: Nisam ćerka Zorana Babića i nemam bundu da vam pokažem!
I kako onda da oni nauče da se čovek ne meri materijalnim opipljivim stvarima.
Ja ne mogu, umorna sam, da pišem o tome koliko je ovde sistem vrednosti pao sa litice. Ja molim moje urednike da mi više ne prosleđuju linkove na ovu temu, jer sve što sam imala da kažem, čini mi se da sam rekla.
Svi mi sve dobro znamo, ali nećemo ili ne možemo da se zaustavimo. Trkamo se, upoređujemo se, zaboravljamo najvažnije.
Imati kvalitetnu obuću jeste važno, ne trpi noga, ali to bi moglo biti sve. Tu bismo se možda mogli zaustaviti.
Majica je majica, iovako se ufleka, podere, menjaju se svaki dan, jakna je jakna (nemojte mi govoriti o odbrani od vetra i kapima kiše koje klize niz skupi markirani materijal, nosila sam užasnu kabanicu i nemam traume), telefon bi trebalo da detetu služi da se javi roditeljima, a ne da ima kameru od pizdilion inča da se bolje snimi maltretiranje vršnjaka ili skener aplikaciju da se dete provlači kroz nju ko roba.
Preteruje se u svemu, samo bahato, da se vidi da se može, da se ima. Posebno sada kada su nam mreže omogućile da se kurčimo do neslućenih razmera.
Što da srčeš supu sa pilećom šijom nedeljom kod kuće, razgaćen, kad možeš markirano obučen otići do restorana i fotkati se iznad neke skupe hrane i napisati familytime?
Život za mreže napravio je od roditelja i posledično od dece aktere koji se nadmećuju, procenjuju, upoređuju i koji su totalno izgubljeni van mreža.
Znate šta radim kao majka devojčice od 4 godine?
Često nosim belu pamučnu majicu (Arilje, 400 din dug rukav) koju sam još rukama razvukla sa svih strana, obučem neke farke i imam stare čizme pukle na jednom mestu. Nabacim jaknu i izađem.
Kada me dete pita što ne nosim haljine svaki dan, kažem joj da se u ovome isto dobro osećam. Onda ona kaže ali ne ličiš na princezu (sunce ti poljubim), a ja kažem da je važno da se osećam ko princeza.
To je ono što roditelji, bez obzira dal se doteruju ili ne, treba da uče svoju decu… SAMOPOUZDANJU koje bi najmanje veze trebalo da ima sa “kodom”.
Treba da ih nauče da život nikako ne može biti udoban i prijatan ako svoju vrednost meriš isključivo onim što obučeš, to vodi u frustraciju.
Ja želim svoju ćerku da naučim da može biti posebna i da tu novac neće igrati nikakvu ulogu. Ni nove, ali ni stare krpice, ni nove, ali ni stare patike, ni skup ni jeftin telefon.
Posebnom je mogu učiniti tri stvari: um, srce, duša. Način na koji njih “nosi” i šta sa njima radi.
Dok mi jurimo za novcem i boljim životom, deca nam se (samo)ubijaju
Dodaj komentar