Kućno vaspitanje, sport, obrazovanje, životinje i muzika. Muzika je tu vrlo važna i uvek sam žalio one ljude koji imaju herca da kažu ’ne volim muziku’. Kad malo bolje razmislim, kakva je danas muzika i na šta sve to skupa liči, blizu sam da usvojim istovetni odgovor na glupo pitanje ’šta slušaš’.
Muzika mi je uvek bila važna. Čak sam i ljude određivao i svrstavao u različite kategorije, odnosio se prema njima kao prema plejlistama. Naopako. Možda i ne. Ne znam.
Sve te vrednosti koje sam usvajao uz muziku raznih bendova, poruke koje sam tumačio i prenosio dalje, sve to pokušavaju da sruše. Oduvek su pokušavali. Slušaj sistem. Slušaj šta kaže televizija. Vlada te voli. Predsednik te voli.
Je*eš sistem. Da valja kur*u, možda bih u njega i verovao. Ne u ku*ac. U ku*čev sistem.
Jedan od onih koji je u centru imperije pričao o zlu, koji je srednjim prstom prokazivao smradove u odelima, stajao u frontu sa znojavom radničkom klasom, koji je mnoge od nas vaspitao bio je muzički Maradona, Džordž Best ili Dejo Genije. Bio je kreativac, svoj i poseban, Džo Stramer.
Idol koji nije podnosio idole i autoritete. Čovek koji je prkoseći verovao u sebe i na sebe nikada dao nije. Ovo nije tekst biografskog karaktera. Za tako šta potrudite se i guglajte po netu. Ko i vas je*e, ne može uvek sve onako kako želite. Instant. U kom realnom, a poštenom svetu to postoji?
Poistovećivanje sa raznim likovima kroz život na neki čudan način formuliše naše sazrevanje, usmerava naš razvoj, želje, čežnje i tendencije. Džo je svojom muzikom definitivno uticao na mene, na ovo što jesam. Uspeo je da me motiviše da ostanem svoj kada ceo svet želi da budeš kao svi ostali. Čedo proseka.
Njegovi tekstovi i muzika ili pulsiraju vašim krvotokom ili jednostavno nemate pojma o čemu ja ovde pišem. I to je ok. Samo se držite svoga kursa.
Odrasli su mnogi kunući se u Kleš, a onda su omatorili, napravili nekoliko usranih, a možda i neophodnih kompromisa, mislili sazreli, pa se odrekli poruka, ideala, slobode, muzike, a sve za prazne priče, socijalno i penziono, lažne osmehe, nedostatak zabave.
Ima toliko toga što je nama naš Stramer dao i ostavio. Sve je tu za one koji žele da čuju i osete. Nikako bezgrešan, surovo iskren i ogoljen do središta duše.
Jedan od onih koji nikada ne odlazi, koji su uvek tu da nas podsete da nismo je*eno roblje, topovsko meso, već ličnosti sa svojim voljenima, sa autentičnom sudbinom i svim atributima slobodnog bića. Džo je uvek bio tu da podseti na lance, da ih moramo zbaciti i stati za sebe i slabije od sebe jer je to naša sveta dužnost.
Ustani i odbrani svoja prava. To je sistem uspešno demolirao, napravio od nas splačinare koji se tumarajući punim, a pustim ulicama teše mantrom bespuća ’ćuti, dobro je’.
Gde je nestala dobra zabava, gde je nestala pobuna protiv nepravde kao znak lepog vaspitanja, težnja da se svet menja na bolje, gde su nam dokazi da među ovim (polu)svetom još uvek ima i živih ljudi?!
Gde su oni koji još žele da žive i budu tretirani kao ljudi, a ne kao roblje lakog morala?!
Slušajte Kleš, možda vam probudi davno ubijen instinkt. Možda ponovo odlučite da budete ljudi, a ne pi*ketine koje se izd*kavaju nejakima i obespravljenima. Možda vam se nekim čudom i smuči da vas neko konstantno laže, obmanjuje i od vas pravi magarce. Možda vam se smuči da se pravite kako sve to ne vidite. Kako je to nevažno.
Kako klizite u septičku provaliju dok aplaudirate zbog „predivnog“ prizora.
Razumem one nesrećnike kojima nije imao ko da pokaže tipove poput Stramera. Kapiram ih. Oni su ili upucani u osrednjost i Acu Lukasa ili su pronašli svoj put do saznanja neophodnih za dostojanstven život.
Ali vi, pede*i koji sve ovo znate, ali ste odabrali da budete jajare i sklanjate pogled, koji ste imali dodira sa Klešom i drmali glavom uz „Know your rights“ ili „Police on my back“, bili na raskršćima uz „Should I stay or should I go“, da vi smradovi, znam da se prepoznajete kada se pogledate u ogledalo, vi ste oni zbog kojih je ovaj svet otišao u pm.
Vi i vaš šminkeraj, šarene laže o naivnosti detinjstva i pobuni koja je normalna u tom periodu otupele su vas i zaslepele. Tada ste imali muda da poginete za ono u šta verujete. Danas? Priznajte tu prostu činjenicu da ste uštrojeni i skonite se sa strane. Nemate prava na bilo kakve moralne lekcije. Vi ste jedini zaslužili da budete topovsko meso novih generacija.
Iako izgleda da je ovaj tekst pun ogorčenosti zbog situacije u kojoj se svet nalazi, a i ja u tom prokletom svetu, zapravo je ovo tekst o ljubavi prema čoveku koji je verovao i propagirao slobodu. Koji me je vaspitao i čiju ću poruku prenositi dok sam živ.
Iako je preminuo na današnji dan, 22. 12. 2002, pre ravno 20 godina, Džo Stramer ne može umreti. Dok je sveta biće i Stramera, Džoa ’Drndača’ da drnda sistem edukovanjem novih generacija. Legenda i mit o Džou može samo da raste u budućnosti jer će nam i te kako faliti slobode.
7 dokaza da su “The Clash” najiskreniji bend u istoriji muzike
Dodaj komentar