Većinska Srbija, onomad se još pretvorila u rijaliti program. Malograđanštine na sve strane. Okviri “šou-programa” su prevaziđeni, kap koja je davnih dana prelila čašu poput otrova se širi celim našim društvom.
A na pojave koje posledično provejavaju i zatrpavaju roditelje i one najmlađe, pa i sve nas – ukazala je u svom tekstu jedna mama.
Subota je, 17 časova… Ovo mi je već treći dečiji rođendan ove nedelje. Ušetala sam sa ćerkicom u hipstersko gnezdo, ona je otrčala da se igra sa drugarima, a ja krenula u „Indijana Džons“ avanturu pronalaženja slobodnog mesta.
Gužva i graja me ometaju da čujem sopstvene misli, dok 50-ak roditelja sede na nekim rekreacijama slamenih kocki i „motaju“ suve šljive sa kavijarom uz kajmak od brokolija, piše Sanja Jakšić za portal Blic žena.
Ah, kakav nobles
Prosto mi laska što sam deo tog krema. Nisam zalutala na snobovski rođendan, ovako je na 90% dečjih slavlja koje posećujem poslednjih godina. I to ne jenjava.
Po tipičnom mediokritetskom šablonu, mora svega da bude u enormnim količinama. Ketering, a ne domaće. To se pije, to se toči, to se plaća, opet i opet.
I radnici u igraonici da se časte, pa kad je beg bio cicija! A beg nije cicija, beg možda ni nema, možda se zadužio na sve strane, ali kako da se ne pokaže pred ljudima!
Pa zar njegova princeza da oskudeva u zlatnim Frozen kapkejksima, torti na šest spratova i čokoladnoj fontani!
Onaj turobni, degradirajući sistem vrednosti od devedesetih ne okleva. Samo je modernizovan i kvalitetno obojen rijaliti bojama.
Welcome to my cribs.
Ne morate da gledate ni „Zadrugu“ ni „Kardašijane“ da biste bile seljanke, svakako to jeste ako vodite ovakav način života. Rijaliti već živite, to ste vi.
Tužno.
Potrošačko društvo nas je toliko uzelo pod svoje da od količine svega ne stižemo ni da uživamo duže od par sekundi u bilo čemu. Taman za Insta story. Fokus izgubljen, pogubljen, ko zna gde.
Ne 3 haljine u ormanu, odnosno u garderoberu, nego 33. Ma i 333.
Nema veze, nek se kupi, nek stoji, nek zakrpi poneku napuklu emociju. Bar na 3 minuta. Jer nakon 10, nećemo se ni sećati da smo bilo šta kupili.
Deca pamte emocije
Kao što se ni deca neće sećati basnoslovno skupih rođendana na kojima je uvek bila cela grupa iz vrtića, ili ceo razred. Ne. Deca pamte emocije, one koje smo zaboravili da im prenesemo. Ta deca izrastaju u zombije kojima je sve svejedno već u šestoj godini.
Pa kako i drugačije kad im je uvek i sve dostupno i dozvoljeno.
Granice ne postoje. Nema uzbuđenja više, to smo zaboravili u prošlom veku. Kupićemo macaronse, slikati ih iphone-om, okačiti na Insta i čekirati se u fensi igraonici.
Eto, srećni smo.
Sve XXL
Megalomanija je poprimila globalne razmere. Svega da bude u XXL veličini. I svadbe za 300 ljudi, dečji rođendani za 50-100, krštenja i slave u restoranima, nekoliko torti, XXL kokice, XXL burger, XXL čips…
Izgubio se osećaj za pristojnost. Mislim da je lep gest zahvaliti se vaspitačicama ili učiteljicama simboličnim poklonom, ali kad to preraste u snobovski bes gde se po detetu daje po 2.000 dinara, postaje krajnje neukusno.
Kao što mislim i da je degutantno poklanjati „cifru zahvalnosti“ na novootvorenom bankovnom računu. Verujem da postoje kreativnija i skromnija rešenja.
Šta to beše kultura?
I kada su svuda okolo nikle tolike pokondirene tikve? Pokorili smo se malograđanskom vrednovanju stvari samim tim što bez pogovora pristajemo na svaki sumanuti predlog. Da se slučajno ne obrukamo!
Sećate li se kakve smo mi imali rođendane kao deca? Pozoveš nekoliko najboljih drugara kući, mama spremi sendviče sa šunkom, paradajzom i rendanim kačkavaljem, dekoriše ih majonezom i kečapom i spremi dve vrste soka.
Domaće kiflice sa sirom i ruska salata. Torta čokoladna ili voćna sa gumenim medama i šlagom. Uživancija od par sati dok se đuska uz „Rokenrol za decu“ i „Kolibre“.
Kakvu poruku šaljemo?
Dečji rođendani su bili za decu, ne i za njihove bučne roditelje koji će da cirkaju koktele i viski dok se žurka ne završi. Mama dođe po tebe nakon par sati kad se žurka završi.
Kao poklon se nosila knjiga, pernica, rajf ili autić, a ne igračke od nekoliko hiljada dinara. Nije stvar finansijske mogućnosti, stvar je principa i ličnih uverenja koje prenosimo na decu.
I koju poruku šaljemo svojoj deci ako se vodimo ovakvim sistemom vrednosti dok prvi komšija koji živi do nas nema šta da jede?
Mislite li da je OK uplatiti letovanje ili luksuzni spa tretman razrednom starešini od koga se deca rastaju?
Ne pada mi na pamet da učestvujem u toj šaradi!
A i zašto bih to radila? Ti ljudi rade svoj posao. Dužnost jedne vaspitačice je da se pedagoški odnosi prema deci i da ih sačuva dok su roditelji na poslu. I hvala im na tome.
Kao što je i dužnost lekara da spasava ljude. Kao što je dužnost šalterske radnice da obavi svoj posao za koji prima platu. Kao što je dužnost sveštenika da krsti dete bez časti od 50 evra „jer niko ne daje manje od toga“.
Kolektivno smo kao narod sebe vaspitali da tako iskazujemo zahvalnost. Do te mere da će nas krivica pojesti ako se ne odužimo za neku „uslugu“ kako dolikuje.
Čak će i oni koji stvarno nemaju dati da se ne obrukaju.
Ne želim da dajem takav primer svom detetu. Deca u nekom trenutku ipak treba da budu svesna sveta u kom živimo, kao i novca i odgovornosti koju on donosi.
Zašto „seljanke? Seljanke su vredne Žene! Vode računa o domaćinstvu!!! Zašto se stideti biti seljanka?!!
Seljančure su Žene koje otvoreno pokazuju svoj prostakluk, bez „femkanja“ i foliranja, što takođe treba poštovati – iskrenost!
E, seljoberke su te „pokondirene tikve“ o kojima autorka i piše i s kojima ne želi da se poistoveti!!! Biti seljoberka je već sramotno!!!
Stvari treba nazivati pravim imenom da ne dođe do zabune!…
Dobri su mi ovi što nemaju para, a hoće da se trpaju po tim rodjendanima. Ti bi da svi budu jadni kao ti. To se zove klasna razlika. Problem je sto dok su u vrticu sve klase se druze medjusobno pa ima frustriranih.
@vojvođanin – ti il si trolčina ili govno. Mada verovatnije ovo drugo. Ako si stvrano snob onda plati privatni vrtić pa će da ide sa svojom klasom a ne da glumiš ludilo na državnoj sisi. Jajaro.
Mada to nije bila praksa tamo gde je moje prvo dete išlo u vrtić cenim da nije nepristojno skupljati lovu za vaspitače ako su zbilja dobri.
Sa svojim platama teško da preživljavaju. I to može biti najpragmatičniji vid zahvalnosti.
Apropo rođendana u igraonicama nema ispraznije i gluplje a bogami ni skuplje (bez 400 evra teško da može da prođe). Što je apsurdno. Niti su roditelji dece s kojima ti dete ide u vrtić ili školu neko s kime biraš da se družiš niti je sve to vredno toga ali kao radiš isto što i ostali. Al jbg naši su se u 3 popodne vraćali s posla a mi u 6 il 7 naveče. Niko više nema vremena da sprema danima pilosluženje niti da prima 30oro dece u kuću. Pa je ovo kao lakše.
U svakom slučaju ako ti dete ne ide na rođendane u vrtiću to niko neće ni primetiti. A to su samo 3 godine sve zajedno.
E budalo jedna
Bravo
Ili ovo ili fotografija deteta koje 3 dana nije jelo. koga briga. Gde je sredina, da svi imamo i budemo zadovoljni. Ovi nisu zadovoljni jer slag na torti nije bije kricaviji…a o onim drugima da ne pricamo. A, to sto precutkujemo. E, to ne valja.
Istina.
Oduševljena sam ovakvim shvatanjem. Ovo je za 10. A svi oni pokondireni „bogataši“ svojoj djeci neće nikad pružiti emotivnu ljubav, koja im je najvažnija kako bi izrasli u samouvjerene i samostalne ljude.
imam dvoje sada punoletne dece, nikad nisam kecio komplekse niti pokusavao da glumim „facu“ na proslavama njihovih rodjendana… niti sam imao novca toliko niti mi je padalo na pamet da se zbog toga zaduzujem… najuze drustvo i rodbina , uvek. tako i za slavu i svaku porodicnu proslavu…
punoletstva, koja su sada u modi, ta nakaradna proslava (a punoletni ne umeju da nabroje drzave sa kojima se granicimo i njihova glavne gradove, ne znaju koliko im kontinenata, niti umeju u sekundi da kazu odgovor na 8×11) su takodje debilna tvorevina ovog zatupljenog drustva… mozda sam ostao asocijalan , ali oko mene svi znaju da na te gluposti mene ne treba ni da pomisli da me pozovu. niti sam ja to pravio klincima.
zivim na selu i gledam komsije, kako tonu u kredite da bi napravili neki „bes“
kakve su to idiotske predstave, koje je tu foliranje, jeftina gluma, lazni osmesi, cestitanja „od srca“ , a jedino je iskrena zavist i mrznja koja im seva svima iz ociju i ne mogu da je sakriju, ni on koji cestitaju , ni oni koji sa laznim smeskom kazu „hvala“
mogao bi da napisem jos 1000 redova u kojima bi’ dao primere idiotizma i pljuvao po mnogima, ali nema potrebe…
oni koji su moji istomisljenici oni sve ovo vec znaju i distancirali su se, oni drugi, njuma je dzaba pisati…
ja sam odavno podelio okolinu na „nas i njih“, jos u osnovnj skoli… i nije mi zao i nista mi ne nedostaje sa njihove druge strane.
👏👏👏
…ali, ako već govorite o kulturi, pod kojom se podrazumeva i pismenost, onda „…da BISTE bile…“
Draga #Luftika, uložite u lekturu i korekturu, isplati se, za jezičko dobro.
Veoma mi je ruzno napisano, sve ovo… Uprla se autorka iz petinih zila da dokaze kako je ona ipak bolja. A cuj, vec treci rodjendan ove nedelje… pa zeno draga, nemoj onda voditi dete. Sedi i objasni mu zasto neces da ga vodis. Nemoj nama da se pravdas. Nisam ja promasila temu ni poentu, ovaj je tekst zaista los.
Zasto automatski mislite da, ako neko da neke pare na proslavu rodjendana svog deteta, tom istom detetu nije pruzio ljubav? Po cemu? Moje dete bas voli da se druzi i da ide na rodjendane, isle samo na raznorazne, uvek sa uvazavanjem domacina i malih slavljenika.
Autorka ide tamo amo a ne ceni niti postuje tog kod koga ide. Jos i nama ovde pise kako je ona u stvari bolja… Jer je na shvatila sustinu, a mi ostali… ili vi, koji imate novca pa se baskarite, e mi nismo shvatili da je sve u ljubavi…
Danas je zaista svakom dato da svoje licne stavove (nepotrebno) objavljuje u javnosti… Sve je vise ovako „slabih“ tekstova na zivotne teme… I ne, nista ova autorka nije „ubola“ ovim tekstom.
Meni je, za razliku od vas, interesantno da pročitam jedno mišljenje o tome kako su se rodjendani i proslave promenili u poslednjih 20 godina. I neki drugi običaji su se promenili. Pitam se, zašto zvučite kao da ste se uvredili i imate potrebu da dokažete da je autorkin stav tako pogrešan? Da se niste možda našli prozvanom?
Nije se žena prepoznala već nam je više dosta pasivno agresivnih tekstova gde autorka, obavezno besna mama, prevrće očima na sve što joj se nađe u vidokrugu. Lično ne uzimam fontane i ostale skupe aksesoare ali imaš takvih ljudi i to je to. Drugo, te predrasude da su svi bogati roditelji loši a siromašni dobri, ostavite za Grimove bajke. Znam decu čiji roditelji imaju novca ali su takođe uložili i vreme i ljubav. Mi ovako siromašni, ogorčeni, sa prekovremenim radom, koji izdržavamo i roditelje i decu još se dobro i snalazimo
Potpisujem svaku rec. Sa nekim stvarima koje su napisane se i slazem, medjutim tako je ruzno napisano da zvuci frustrirano pa se zapitam kakve to emocije o kojima prica moze preneti detetu. Na zalost. Kazem, u par stvari ima poentu, medjutim gubi smisao kada se ovako napinje da se izdigne iz ‘snobovske mase’ il kako bi ih vec nazvala osoba koja je pisala tekst.
Slazem se sa autorkom. Sa jedne strane kukaju familiji kako nemaju para, kako se zaduzuju, kako jedva prezivljavaju, a sa druge strane ormani im puni garderobe, spajz pun cipseva i slatkisa, veselja se prave u rodjendaonicama sa fondan tortama od 2 sprata minimum, 30 kapkejkova i 30 onih pop kejks za 10 dece koje se pojave.
Sta je nama falilo sto smo po kucama slavili rodjendane? Neko mi kaze „nemaju mesta“, e pa i to propada u vodu. Secam se rodjendana od drugarice gde smo u jednoj sobi se nagurali nas 10, a njeni roditelji su sedeli u kuhinji koja ih je jedva udomila koliko je mala, pili kafu i cekali da se razidjemo…. sta je tome falilo? Super smo se proveli.
Danas živimo u zajednici, moji roditelji to nisu morali ali ja moram. Suprug i ja sa decom, svekar, svekrva, oba svekrova roditelja od 90 i kusur godina. Stari su i ne trpe dečju graju, ljute se svaki put kad im dođu drugari. Ko živi u zgradi sa takvim nekim možda isto ne sme da pravi veselje. Probajte da imate razumevanja, a ne samo da osuđujete.
Evo, baš onomad, ode moja ćerka na punoletstvo, 30 dece, neki lokalni kafić, mama i tetke namesile kiflice, vanilice, puštala se muzika, pevale karaoke, deca se provela kao nigde do sad! Do dece je!
Mi ne možemo drugačije već samo iz krajnosti u krajnost. Imam jednu ćerku, slavimo joj rođendane u igraonici jer je tako mnogo komfornije za sve. Sama napravim torte, pinjatu i ukrase,imam smisla za to i hoću da moja ćerka vidi da sam se potrudila oko njenog rođendana.Hrana je standardna, roštilj i pica obično. Deca iz škole dolaze sama, roditelji ih samo doprate. Pozovemo užu familiju i prijatelje, to je prilika da se skupimo na istom mestu. Pokloni budu uobičajeni, od njenih drugara igračke, knjige, šnale i slično, od rodbine isto igračke i garderoba. Proslavljamo tako zato što se ona mnogo raduje rođendanu, drugarima, torti a ne da bi nekog zadivili.Kad bude želela drugačije da ga obeležava, tako će i biti.