Kolumne Magazin

‘Dnevnik dvogodišnjakinje’ je gomila go*ana i čista emotivna ucena

todler

Post o ‘svesnom roditeljstvu’ izdavačke kuće Harfa predmet je žustre rasprave među roditeljima, podjednako onih koji ovaj izmišljeni ‘dnevnik dvogodišnjakinje’ kritikuju kao i onih koji smatraju da je od ključnog značaja za razvoj deteta osamostaljivanje koje im je često uskraćeno zbog žurbe, obaveza roditelja, čega god možete da se setite.

I ja sam malo popizdela od ove priče. I sada ću je razdvojiti na proste rečenice i objašnjenja.

„Da li bismo voleli da naša deca odrastu u roditelje koji smo mi danas? Ili želimo nešto bolje za njih? Vreme je za radikalno buđenje. Svesno roditeljstvo je ključ za srećno i zdravo detinjstvo“, stoji u opisu posta.

Naravno da smo za svesno roditeljstvo. Pobogu, nismo monstrumi, roditelji smo. Naravno da smo za zdravo detinjstvo i kakvo je ovo uopšte pitanje? Svođenje roditelja na blago mentalno retardiran entitet? Super. I u samom uvodu nastupilo se pežorativno. Kao Vučić da je, bože me prosti, pisao uvod.

A evo šta piše u postu, i naravno eto i odgovora jednog običnog i normalnog roditelja sa normalnim radnim vremenom i željama za srećan život svoje čeljadi:

Iz dnevnika dvogodišnjakinje:

„Danas sam se probudila i želela sam da se obučem sama ali mi je rečeno: ‘Ne, nemamo vremena. Pusti da ja to uradim.’ To me je rastužilo. Htela sam da jedem sama koristeći svoje ruke jer nikako ne uspevam da viljuškom ubodem hranu ali mi je rečeno: ‘Ne, previše si neuredna. Pusti da te ja nahranim.’ To je učinilo da se osećam frustrirano. „

Ovo je pisao neko ko pojma o pojmu nema kako funkcioniše dvogodišnjak. Dvogodišnje dete nema apsolutno nikakvu želju da se samo obuče. Ko god je ikada pokušavao da ubedi todlera da to uradi sam zna o čemu se ovde priča. Dete od dve godine ne želi da ustane iz kreveta, kao prvo, a ako želi prvo će se baciti, u gaćama, na igračke.

Sigurno neće da traži suknjicu na preklop i košuljicu i reći: ‘Daj mi, sama ću’. O, kako bi roditelji voleli da je ovo istina, pojma nemate. Kao što nemate pojma o deci. Najmanje će se rastužiti ako mu/joj ne dozvolite da se obuče sam/a.

Ali hajde, eksperimenta radi, da zamislimo da je dvogodišnjakinja TUŽNA jer joj ne date sama da se obuče, pa joj ipak to dozvolite. ako imate tri sata minimum na raspolaganju i neku dobru meditaciju da budete zen, to otprilike izgleda ovako: Dete od dve godine, koje nema razvijenu finu motoriku za razne složene procese, hoće da se samo obuče. Okej. Pustite je.

Onda ona uzme pa obuče gaće i letnju haljinicu, jer joj je, kao i svakom živom biću, ono što je najbrže, najlakše i najdostupnije, srcu najdraže. Ona ne gleda vremensku prognozu, nema predstavu da će se smrznuti napolju, pa navlači i papuče, normalno. Usput joj pažnju odvlači 3 miliona gluposti u sobi, vreme leti, život je kratak, guska se peče, meni će batak…Dva sata kasnije,  vaša dvogodišnjakinja se obukla, nije više tužna… i šta ćete sa tim?

Idemo dalje.

Između 18 meseci i 2. godine dete treba da može:

  • da hoda unapred i unazad
  • da trči
  • da se hrani sa kašikom ili viljuškom
  • da drži deblju olovku ili marker
  • da ide uz i niz stepenice držeći se za osobu ili ogradu (sa postavljanjem oba stopala na svaki stepenik)
  • da baca loptu

U postu stoji: „Htela sam da sama obujem svoje cipele, odšetam do automobila i uđem sama ali mi je rečeno: ‘Ne, moramo da požurimo, nemamo vremena. Pusti me da te ponesem pa ćemo ti obuti cipele kad stignemo.’ To me je rasplakalo. Htela sam sama da izađem iz automobila ali mi je rečeno: ‘Ne, već kasnimo, nemamo vremena. Ja ću te izneti.’ To je učinilo da poželim da pobegnem, ali su moji roditelji bili brži. Uhvatili su me i dobila sam po guzi.“

Da ne počinjemo o cipelama, dvogodišnjakinje uglavnom zanimaju VAŠE cipele, njihove papuče ako su fluorescentne ili jarkih boja, dalja ekspertiza je idiotska, da se dete rasplače jer mu ne date da se obuje samo je nonsens. Jednom sam gledala kako je po sistemu ‘obuj patofne’/’neću, obuj me ti’ 50 minuta sestra, tada 3 godine stara, čupala želudac ocu do trenutka dok nije kapitulirao i obuo je da je ne bi ubio. Meni je to dovoljno saznanje o karakteru nežne pahuljice od 2 godine.

I sad zamišljam kako je dete, o klasje moje, htelo da pobegne ali su ga roditelji uhvatili i dobilo je po guzi.

Znate šta, ovo je pisao neko ko nije sa decom posla imao, sve može da se desi, ali da izlupate po guzi dvogodišnjaka, šanse nema, uradiće vas tužnim pogledom, drhtavom bradom, suzicom u uglu oka, smehom, ali ĆE VAS URADITI i nema te sile da ćete ga izlupati po guzi ako ste iole normalni. Ako je i dobilo po guzi, to nije vezano za sposobnosti deteta nego za ludilo roditelja, jer, očekivati da će dete od 2 godine samo da se obuje, izađe iz auta i krene u željenom pravcu je ravno ludilu.

Dalje ovi što maštaju detinji dnevnik kažu: „Kasnije sam želela da napravim kulu od kocaka ali se stalno rušila pa su mi roditelji uporno govorili: ‘Ne, ne tako, ovako…’ Oni nisu shvatili da ja volim kada se kula ruši. To čini igru zabavnom.“

Dobro, da li ste stvarno toliko bolesni uglavu da mislite da će se roditelji mešati u igru dvogodišnjaka ako su iole normalni?!? Pa to im je šansa da se plaknu, eventualno bace kafu zavrat, popričaju par minuta…pazi, zamišljam kako ćerki otimam kocke da bih joj pokvarila zabavu i sa dve godine je učinila članicom Mense i suze mi kreću. Naročito kad se setim koliko minuta igra traje.

U nastavku priče ide kako je grde što ne deli bojice s bratom, kako je maltretiraju pa ona plače pa joj kažu da ‘velike cure’ ne plaču, pa kako mora da pospremi igračke…Budimo realni, kad je i jedno dete od 2 godine pospremilo igračke?!? Iko išta? Ne? Okej, tako sam i mislila.

Kraj sage ili ‘dnevnika dvogodišnjakinje’ ide ovako:

„Htela sam da sipam hranu za sebe ali mi je rečeno: ‘Previše si mala. Pusti da ja to uradim. Ovo je učinilo da se osećam malom. Mama je večeras kuvala nešto novo. Čudno izgleda. Sve vreme govori: ‘Hajde, probaj ovo, jedi ovo…’ i stavljala mi hranu u lice iako ja ne želim to da jedem. Miriše čudno. Sve ovo je učinilo da poželim da bacam stvari i plačem. Ne mogu da siđem sa stolice za hranjenje zato što niko neće da me pusti dok ne pojedem sve što je ispred mene. Stalno govore da moram da uzmem zalogaj. To me tera da plačem još više. gladna sam i frustrirana i tužna. Umorna sam i potrebno mi je da me neko zagrli. Ne osećam se sigurnom niti imam kontrolu. To me plaši. Plačem još više.

Imam dve godine. Niko neće da me pusti da se sama obučem, da hodam sama umesto da sedim u kolicima, niko neće da me pusti da se pobrinem za svoje potrebe ili barem da probam. Međutim, od mene se očekuje da znam kako da delim i da ‘slušam’. Od mene se očekuje da znam kako se ponaša i da se nosim sa svojim osećanjima. A kako mogu od mene da očekuju da se nosim sa svojim osećanjima kad ni moji roditelji sami to ne umeju? Danas su više puta vikali na mene i već sam dva puta dobila batine, a uopšte ne razumem zašto. Od mene se čak očekuje da sedim mirno i budem tiha dok odrasli razgovaraju. Ali ja NE znam sve te stvari.

Nije mi dozvoljeno da vežbam svoje veštine hodanja, guranja, povlačenja, zakopčavanja, otkopčavanja, prosipanja, serviranja, penjanja, trčanja, bacanja ili rađenja stvari koje znam da mogu da radim. Stvari koje me zanimaju i čine me radoznalom – to su stvari koje mi nije dozvoljeno da radim.
Imam dve godine. Nisam neposlušna – frustrirana sam. Nervozna sam, pod stresom, preplavljena i zbunjena. Potreban mi je zagrljaj…“

Kraj implicira da su svi roditelji sadisti, ne dozvoljavaju deci da razvijaju svoje veštine, tuku ih i muče.

A realnost je sledeća:

Ako imate dete od 2 godine, možete mu dati cipele da ih obuva bilo kad. Dok se igra. Neka traje satima. I da oblači na sebe garderobu, takođe. Ako hoće, hoće. Ako neće, jebali ste čvorka, neće hteti ni kad krenete nekud, ni za vrtić, ni za kod bake, ni u goste… NEĆE.

Moja ćerka se sa 2 godine obukla ovako (oblačenje je trajalo satima, igrala se): Preko pidžame je obukla prsluk na krugove, dole preko donjeg dela helanke pa gaće pa suknju na gloh, obula patofne. Na glavu je stavila kapu, preko suknje vezala neku maramu (videla u crtaću). Napolju je bilo 30 stepeni.

Cipele nije obuvala sama kad god je imala šansu da joj to neko ‘časkom završi’. U vrtiću je imala roba za cipele, dečaka koji joj je obuvao i pertlao zimske cipele jer je MRZELO.

Jela je sama uvek kad me je bilo briga da li će da se uprasi i umaže, rezultat je bio isti…jede do pola samam, od pola kaže ‘ajde ti’ jer je MRZELO.

Da jede sama princes krofne nikad je nije mrzelo. Ni da se obuje da ide napolje da se igra. Ni da se obuče, mada sa 2 godine koncept prikladnog oblačenja nikom nije najjasniji, osim ako vaša deca, genijalci, za razliku od naših, paora, ne sede od 8. meseca sa Enciklopedijom Britanika na krilima. Naša sede sa medama, zekama i po nekom šerpom.

Mamike, da vam kažem nešto: Sve vas lažu. Vaša deca ne pate jer radite nešto umesto njih, ona u tome uživaju jer misle o njima važnijim stvarima (tipa ‘odakle dolaze ove sline na moj prst’).

Ako su pak toliko genijalna da vam KAŽU da su tužna i frustrirana jer im ne dozvoljavate da se sama obuku i obuju, to možete da rešite tokom vremena za igru: Poturite im pod nos par odevnih kombinacija, cipele na šnir, pa slobodno neka se igraju i neka vežbaju u vreme kad vi ne jurite na posao da bi im te iste cipele kupili.

Pa kad provedu 4 sata u vežbanju, obuvanju, oblačenju, slobodno ih proglasite za genijalce koji se pate u telima todlera, a kad krenete na posao i povedete ih u vrtić, pokušajte da ih povedete obučene, obuvene i nahranjene po NJIHOVIM standardima.

Ili ipak nemojte, da vas vaspitačice ne prijave nekom centru za socijalni rad jer ih zanemarujete. A sve što piše na Istagramu…pa…piše, kako bih vam rekla, i na tarabi PIČKA, pa se vi zaletite.

Jedino što je uvek i apsolutno tačno u ovoj priči je da je našoj deci potreban ZAGRLJAJ.

UVEK.

Uzdravlje vam bilo moderno roditeljstvo.

Mama Mara deci dozvoljava baš sve: Sami se šišaju, piju kafu i ništa ne moraju da dele (FOTO)

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

6 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap