Život je čudo i za njega se vredi boriti do poslednjeg daha. Zbog toga se oduvek smatralo da je lekarska profesija uzvišena jer pravi lekar je vitez koji je svoj život posvetio spašavanju drugih.
Često kada pričamo o vrednosti života zaboravljamo na druga živa bića koja bi po svakoj logici trebalo ravnopravno da dele ovu planetu sa nama. Ljudi su ubedili sebe da životinje i biljke na ovom svetu postoje samo zarad njihovog opstanka, ne razmišljajući o suživotu sa prirodom već isključivo o njenom pokoravanju.
Ova pogubna vizija napretka u biti neguje ideal smrti u odnosu na život, ali postoje ljudi koji ne odustaju i čine onoliko koliko je u njihovoj moći da i druga božja stvorenja osete ljubav i toplinu ljudske duše.
Snimak koji se pojavio na internetu iz daleke Kartegene u Kolumbiji, otopiće i ona najhladnija srca ukoliko je u njima opstala i poslednja mrva ljudskosti.
Još jedna priča o ljubavi prema životu prati sudbinu jedne veverice. Da, dobro ste pročitali.
Njen život vredi podjednako koliko i moj ili vaš koji ćete možda pročitati ovaj članak i pogledati video snimak. Ovaj tekst i nastaje zbog ljudi koji gaje ovakav stav. Za neke čudaci, za neke bolesnici, a za druge samo ljudi svesni svog (bez)značaja pod ovim nebeskim svodovima.
Dotičnu vevericu je nesrećnim okolnostima udarila struja, te je ona zahvaljujući ljudskom faktoru ostala bez pulsa i život je napuštao njeno maleno telo.
Kako se krivica za, u tom trenutku, njenu izvesnu smrt mogla prepisati isključivo ljudima, pojavili su se spasioci koji nisu imali nameru da odustanu.
Jedan momak krenuo je prstom da pritiska grudi malene životinje, usput joj davajući nešto nalik veštačkom disanju kako bi joj se povratio puls. Pogled umiruće veverice sažima svu našu prolaznost i nadu da će se i nama u tako kritičnim trenucima ukazati biće sa toliko požrtvovanosti kako bi nas izbavilo iz kandži večnog mraka.
Borba je trajala nekoliko minuta, da bi na kraju pobedio život. Puls se vratio i nakon početnog šoka, životinja je ubrzo stala na svoje noge. Instinktivno je krenula da se sklanja od ljudi, tražeći zaklon, ali još uvek zbunjena šta se događalo pre samo nekoliko momenata.
Ideal suživota odavno je narušen, osim pojedinačnih i svetlih primera u kojima takav princip zaista funkcioniše.
Uglavnom prazne ljudske priče mi nazivamo neophodnom socijalizacijom, a malo se radi na edukaciji mladih i nužnosti njihovog druženja sa prirodom i razvijanju njihovih emocija.
Empatija se u većini društava tretira kao slabost, a retko ćete čuti da ona predstavlja istinsku moć. I to kakvu!
Moć da se izborite za život, da pobedite smrt i podarite još poneki dah nedužnom stvorenju. Pa ima li šta smislenije, šta vrednije od života?
Dodaj komentar