vrsnjacko-nasilje
Magazin

Kad su deca besna i zaštićena ko orlovi belorepani, roditelji drhte ko prutevi

Tužno je što sve više roditelja strepi kada šalje decu u školu, kao da ih ispraćaju u rudnik.

Ovo nije priča za svakoga. Ovo je priča o „vršnjačkom nasilju“, onakvom kakvo je iznutra, kakvo izvire iz porodice. Tinejdžerka obest, nevaspitanje, dosada, nasilje… Čitamo o tome svakodnevno.

Tri puta sam pogledala snimak na kojem dve petnestogodišnje devojčice u dvorište srednje škole u Barajevu šamaraju svoju vršnjakinju. Ona se ne brani, nego mirno „dopušta“ da je njih dve zverski, naizmenično, udaraju u glavu. Okupila su se i druga deca, sve snimaju, ali ne pomažu.

Da je moje dete šamarano…

Pa i u Zadruzi kad se učesnici tuku, niko ne pomaže, već gledaju i čekaju da uleti obezbeđenje. Međutim, ovde niko nije uleteo, jer, kako mediji navode, škola nema tim za nasilje, nema kamere izvan objekta, a direktor je nakon saznanja, navodno, dva dana zataškavao ceo slučaj. A šta bi drugo?

Majka tučene devojčice izjavila je da snimak nije smela da pogleda.

Da je moje dete u pitanju, smogla bih snage da ga itekako pogledam, da bih tačno znala šta treba da uradim, do koje granice mogu da idem.

Muž je odmah rekao: Ja bih napravio lom kod roditelja, tukao bih se ako treba, pa nek završim u zatvoru, bar znam zašto sam otišao.

Moj muž, inače, mrava ne bi zgazio. Skuplja ih metlicom u lopaticu, pa baca preko terase. Miran je, nekonfliktan, ne psuje, ne zna se posvađati ko čovek.

Ponela bih letvu…

Zašto sve ovo navodim?

Zato što je onda jasno koliki bes može da se rodi u čoveku da napravi sranje kada vidi da mu neko tuče dete, na pravdi Boga.

Da je moja Srna, ne daj ti Bože, dobila ovakve šamare prvo bih je odvela kod doktora da se zavedu sve povrede da bih mogla krivično sve da ih gonim (i roditelje i decu i direktora i onog ko snima i sve okolo). Zapravo, ovo bi bilo drugo.

Prvo bih otišla, razjarena kao bik, sumanuta, možda bih i letvu ponela u ruci (bes zaslepi) kod roditelja nasilnica. Da se obračunam. Da polomim sve po stanu, ako počnu da mi govore: „Ali, ona ih je provocirala“ ili „One su inače dobre devojčice…“ ili „Otac ju je napustio“ da popizdim do infarktnog stanja, da probam da isteram neku pravdu, iako znam da ja ništa, čak ni sa tom letvom, ne bih mogla isterati (osim svog besa), a i šamari ne mogu da se povuku i detetu može ostati trauma u narednim godinama.

I baš to, ti šamari koji se ne mogu povući, zaustaviti da ne dodirnu lice mog deteta, kao majku bi me boleli do smrti.

Šta god da bih uradila, ne bih mogla da vratim vreme i da ih zaustavim. Možda bih i sebi prebacila krivicu da je trebalo da se selim negde gde je sistem normalan, gde se ovakve stvari ne dešavaju.

Plakala bih…

Plakala bih i besnila jedno duže vreme, analizirala ćerkino stanje, promatrala je, plašila se da je pustim u kupatilo, ostavim samu, pustim do radnje, ušao bi mi u glavu crv debeo, gladan, sklanjala bih noževe, dosađivala joj pitanjima „Šta ti je?“, čačkala tajno telefon.

Verovatno nikad ne bih mogla da izgovorim „žrtva vršnjačkog nasilja“. Moje dete, majka ga dojila dve godine, skidala temperature, kvasila mokrim krpicama, žrtva nasilja.

Moje dete, dobro, pošteno, u školu krenulo radosno, pričala sam joj kako je tamo lepo i šta će sve naučiti, žrtva nasilja u školi.

Moje dete, čuvala ga od gadnih padova i povreda, dobilo povredu od tuđe ruke, po glavi koju sam toliko puta ljubila i govorila „mila moja pametna glavica“.

Deca nemaju uzore

Dok sve ovo pišem, već mi nije dobro, jer sad, evo, shvatam da nema te kazne za nasilnice koja bi mene umirila, jer šamari su se već dogodili. Ali bi me bar zadovoljilo da naredne dve godine svaki dan budu uključene u neki društveno koristan rad, da pomažu u Staračkom domu, menjaju pelene, prazne guske, ribaju WC, ljušte krompir, luk, spremaju obroke, peru masne plehove, da kopaju u bašti, sade, muzu krave, nemaju telefon, čiste ulice, na leđima majice da im piše „tukle smo vršnjakinju“ da svi vide i da znaju šta se desi kad se neko tuče.

Bezosećajna sam, gruba? Ne, nisam. Nema batina, samo rad, rad, red i disciplina. Ovo sa natpisom na majici nije omalovažavanje, već kazna zbog izostale odgovornosti za svoje nasilničko ponašanje. Ako si sposoban da lupaš šamare, onda prihvati da nosiš majicu za nasilnike.

Deca su nam, pogledajte samo nekoliko snimaka vršnjačkog nasilja, puna besa, agresije, frustracije, bezobrazna, obesna, silna i to samo zato što nemaju obaveze, nemaju radne akcije, nemaju povučene granice, nemaju kazne, i nemaju roditelje koji do 15. godine (i posle toga) tome treba da ih nauče. Nemaju autoritete. Nemaju uzore. Nemaju poštovanja.

Kad bi moje dete…

Klinke koje mogu da udaraju u glavu devojčicu koja se ne brani apsolutno ne želim da tumačim, niti bi me, da je moja Srna u pitanju, zanimalo kako su odrastale, ko ih je podizao, šta im je falilo.

To nije moj posao i ne bi mi probudilo saosećajnost. Ja brinem o svom detetu, njega vaspitavam, za njega kidam, njemu povlačim granice i kažnjavam ga (ne batinama), njega učim poštenju, plemenitosti i odgovornosti da se ne bi slučajno desilo da meni neka majka sa letvom u ruci, danas sutra, pokuca na vrata.

Ako bi se to i desilo, znam kako bih svoje dete kaznila.

Roditelji nasilnih devojčica moraju kazniti svoje ćerke, ovo što se dogodilo treba da im bude alarm da su negde zatajili, da je krajnje vreme da nešto menjaju, da ne bi nastavile dalje sa nasiljem.

Tužno je što ja kao majka treba da razmišljam na koji način bih rešila problem. Tužno je što se to uopšte događa. Tužno je što kada se dogodi, obično prođe nekažnjeno, pa se nastavi.

Tužno je što bismo onda muž i ja trebalo da isterujemo pravdu, da se pretvaramo u neka čudovišta da bismo odbranili svoje dete, u zatvoru da završimo.

Tužno je što sve više roditelja strepi kada šalje decu u školu, kao da ih ispraćaju u rudnik.

„To su samo deca“

Ne mogu da prihvatim kao opravdanje da je neka od devojčica nasilnica zapostavljena, ponavljam, to nije moj problem. Svako treba da preuzme svoj deo odgovornosti. O tome je trebalo da misle njeni roditelji, o tome je roditelje trebala da alarmira škola, psiholog, razredni. Pa, kako bi bilo da svako nasilje, pedofiliju, masakr, krađu konstantno pravdamo lošim odgojem ili u slučaju nasilnih klinaca „to su samo deca“. „Samo deca“ se ne ponašaju ovako, pogledajte snimak.

Zar njihov loš odgoj treba majci pretučene devojčice da prodbudi saosećajnost? Da im progleda kroz prste?

Država fura rijaliti

Ovde se previše gleda kroz prste i zato se ovakve stvari dešavaju.

Ovde se deci gleda kroz prste za milion stvari, za bezobrazluk, za prenemaganje, za nepoštovanje, za neispunjavanje osnovnih kućnih obaveza, roditelji drhte ko prutevi, učitelji i nastavnici ni u ćošak ne mogu da ih pošalju.

Zaštićeni su ko orlovi belorepani. Mogu da učitelju jebu mamu i nikom ništa. Dosađuju se, zevaju, tumaraju bez jasnog cilja, roditelji prezauzeti poslom, sobom, društvenim mrežama. Država fura rijaliti programe, propagira nasilje i kurvanje.

Da se ja pitam, od prvog razreda bi imali dva puta nedeljno radne akcije, telefon bi bio zabranjen u školi (poneseš ga, ja te vratim da ga vratiš kući, izmerim vreme koje ti je trebalo da ga ostaviš i tačno toliko ostaneš posle škole. Pa ga sutra donesi ponovo, ako ti super da ostaješ, kad svi odlaze).

Svako nasilje bih sankcionisala višemesečnim društevno korisnim radom, opisanim u gornjim redovima. Roditelje bih materijalno debelo kaznila, plus redovne posete psihoterapeutu sa decom.

A, pošto se ovo nikada neće dogoditi, najverovatnije ću se potruditi da odem odavde dok je vreme da se ne bi desilo da mi se onaj crv useli u glavu.

Ako ne bih uspela da odem, upisala bih ćerku na časove samoodbrane i rekla joj: Ako te samo neko pipine na pravdi Boga, brani se slobodno!

Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Lola magazinu.

Da li znate ko su fušeri? Novi bizarni trend nam od dece pravi robne marke

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Sve to je opsti pokazatelj moralnog i drustvenog rasula.Od ratnih profitera,pevaljki,starleta(citaj prostitutki),rijalitija(obrazovni program za narod) ne moze da se zivi.Klinci su davno skapirali da ako zelis da prezivis u ovoj drzavi onda tuci,kradi,slikaj zadnjicu sve za pare.Ovde ako si posten gazi te sudstvo,policija,zdravstvo,pravde i zakona ni za lek.Ko zeli normalnu i pravnu drzavu mora iz ove da ode,na zalost.Meni je stasno kad sve to gledam a ne mogu nista da promenim.Sunovrat i raspad drustva i drzave je odavno poceo,ovo sto se sada desava je posledica svega u zadnjih 30 godina.