devojcice-tuca-skola
Magazin

Nasilnice koje su tukle devojčicu kazniti smeštajem u Popravni dom, a ne pisanjem krivične prijave

Prošlo je tek šest dana od početka školske godine, a već smo bili u prilici da odgledamo uznemirujući snimak na kom dve devojčice od 14 godina naizmenično šamaraju svoju vršnjakinju u dvorištu škole u Barajevu. Prvo je udari jedna, pa onda druga, pa se đaci okupljni okolo malo smeju, ukočeni, bez želje da pomognu.

Čujem na snimku čak i „kurvo“.

One nastavljaju da joj lupaju šamare, da joj se podsmevaju, čak ju je jedna u jednom momentu obgrlila rukama oko glave, pomazila, da bi je odmah zatim ponovo udarila.

Nisam brojala, ali slobodnom procenom bilo je oko desetak šamara.

Do tuče je kako je direktor škole izjavio najverovatnije došlo zbog sukoba na društvenim mrežama (a gde drugo?).

Majka devojčice koja je trpila nasilje izjavila je da snimak nije mogla da pogleda.

Kako smo od „ćorava, ćorava“ stigli do „ti ćeš meni da lomiš p.čku, dođi da te izlomim pred celim svetom“

I ja sam majka, doduše četvorogodišnje devojčice, ali mogu da zamislim, dovoljno sebe poznajem, kako bih odreagovala da se to desilo mom detetu koje sam nosila u stomaku devet meseci, hranila sobom, učila da hoda, da priča, da gleda svet oko sebe kao dobro mesto, da se ne plaši, da bude otvorena i radoznala, kojoj sam skidala temperaturu, vodala kod doktora, strepila oko vakcina, slina, kašlja, pada sa visokog tobogana ili trotineta i da onda dobije povrede od nečije tuđe ruke u školskom dvorištu.

Zaista mislim da u ovakvim situacijama, a koje bujaju kao uostalom i sve abnormalnosti u Srbiji, nema pravednije kazne od izbacivanja iz škole, privremenog boravka u popravnom domu, sa ustajanjem u 6, ribanjem prljavih klozeta, oskudnim doručkom, ručkom i večerom, pomaganju da se sve to u kuhinji napravi (ljuštenje krompira, luka, luka, luka, mešenje hleba, pravljenje kiselog mleka, čak i muženje krava, ako ima neka farma u blizini, čišćenje staja…), oduzimanje mobilnih telefona, kontakt sa roditeljima 3 puta po 5 minuta, leganje u 21 sa ugašenim svetlima, bez tona. Plus bih roditelje kaznila novčano.

Ne mislim da sam gruba, niti da bi ova mera rodila još veće nasilje i agresivnost devojčica. Šta više, verujem da bi po izlasku iz Doma bile kao „bele lale“, što ne smatram da će postati pisanjem krivične prijave i nizom razgovora kod školskog psihologa (uostalom ove mere već duže vreme ne pokazuju da se nasilje smanjuje)

Naša deca nemaju autoritete (nemaju ni zdrave obaveze, nemaju radne akcije, nemaju odgovornost). Roditelji su u fazonu preporučenih modela odgoja koji se baziraju na krilaticama „budi sa detetom ortak“, „kada želiš da ga opomeneš za nešto loše, spusti se u njegovu ravan, gledaj ga u oči i tiho, sa puno razumevanja mu reci da je kriv“.

Roditelji rade po ceo dan. Deca nemaju potrebnu kontrolu. Bačeni su pred kompijutere, mobilni telefoni strpani su im u ruke, nema veće kontrole sadržaja. Bulje u jutjub kanale, i vrlo su očarani svim likovima koje tamo sreću, a koji im nemaju ništa pametno za reći i pokazati.

Marina je zbog ožiljka na licu prošla kroz pakao, a sada je svi poznaju po širokom osmehu

Nastavnici i učitelji ne treba da šamaraju decu, ali mislim da je za neposlušnost i vulgarnost na času, sasvim u redu vratiti klečanje u ćošku. Zar je to nenormalnije od slobode učenika da nastavniku jebe mater ili digne noge na sto ili mu kaže „ajde me udari, pa da vidiš kako ću medije dići protiv tebe“?

Ne, nije nenormalnije.

Naša deca odrastaju u društvu zadojenom polupanim vrednostima, gde je smešno biti vredan, kulturan, vaspitan, dobar.

Šta je dobrota? Ko je dobar čovek?

E, to su lekcije koje im fale, pre svega od roditelja.

Brat i ja nismo smeli da se smejemo za ručkom, jer „za ručkom se ne smeje“. Nismo smeli da vrištimo po kući dok tata odmara. Nismo se vaspitavali batinama, ali su postojale kazne. Da bismo znali šta se sme, a šta ne. U gostima se ćutalo, tražila se dozvola da se nešto pita. Bili smo srećni što imamo priliku da se starijim ljudima javimo na ulici i tako pokažemo da smo kuturni. U školi smo za svaku glasnu priču slati u ćošak, svi odreda, čak i 30 minuta. Oči gledaju u uglove zida, popravljaš se, nećeš opet u ćošak.

Zbog čega smo od toga odustali danas kada imamo 100 puta više razloga da budemo autoriteti, da svojoj deci povučemo granice, da ih naučimo šta je ispravno, a šta je kažnjivo, šta je zverski, a šta ljudski?

Problem vršnjačkog nasilja je vrlo ozbiljan i čini mi se teško rešiv, jer zahteva temeljno prevaspitavanje i edukaciju roditelja, dece, obrazovnog sistema…

Ne smatram da zvučim kao diktator kada kažem da mi nismo za demokratiju (šta je to?’). Ona kod nas jednostavno ne daje rezultate. Shvaćena je kao sloboda da jebeš mater kome god hoćeš, jer manje više nećeš proći kažnjeno, da kradeš, da tučeš, da se iživljavaš, da sve to snimaš, jer to je trend, bolesni trend, jer to vidiš na TV-u, jutjubu, u skupštinskim salama, to čitaš u novinama, na društvenim mrežama. Demokratija je shvaćena kao mogu sve, jer mi se može i hoće, zakoni me štite ko belog medveda. Dok mi presude, imaću 95, a koga onda briga.

Ovde nema volje da se stvari dovedu u red.

Zakoni su slabi i definitivno su na strani nasilnika.

Da je moje dete kojim slučajem bilo žrtva vršnjačkog nasilja, jedina kazna koja bi me bar malo mogla umiriti (da ne bih pravdu uzimala u svoje ruke, iako bih se 100 posto vezivala da ne bih otišla i napravila sranje) je da devojčice nasilnice odu u popravni dom na par meseci, a roditelji plate debelu kaznu.

Bilo bi super da se sazida Dom za sve klince nasilnike u kojima bi živeli bez nasilja, bez telefona i u kom bi se učili radu, redu i disciplini i tome šta je dobro i prihvatljivo. I malo dalje Dom za roditelje koji bi sve to isto radili uz  danonoćnu edukaciju o daljem vaspitanju svoje dece. Što se tiče države, ona bi trebalo da ukine sve rijaliti programe i strogo cenzuriše sadržaj koji se plasira u medijima.

Nisam pobornik one „imaš daljinski, pa prebaci“ jer smatram da država mora da cenzuriše sadržaj i time pokaže odgovornost. Zašto bi se ljudima nudilo i dobro i loše, pa da sami biraju, kad evo već godinama unazad vidimo da biraju loše, a od tog izbora i deca nam postaju loša, odnosi nam postaju loši, nasilje nam postaje svakodnevica.

Zbog ljudi koji imaju mogućnost da izaberu loše, normalnima koji pokušavaju da svoju decu odgoje u dobre, čestite, vredne, poštene ljude postaje nepodnošljivo da ovde žive, jer su uglavnom baš oni na udaru nasilja, prostakluka i primitivizma.

I zato beže, iz svoje zemlje tamo negde gde se „lošim sadržajima“ ne daje sloboda pod okriljem demokratije.

Nikada nije bilo teže biti otac maloletnog deteta u Srbiji nego u doba Jale i Bube

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku