Darko Lazić se cenjka za alimentaciju sinu: Živi na selu, dosta mu je 25 hiljada!

Zamisli da se na Sudu sa bivšim verenikom cenjkaš oko alimentacije za trogodišnje dete.

On ti kaže: Dosta ti je 25 hiljada.

Ti kažeš: Ali ćerki iz prvog braka daješ duplo više!

On kaže: Ona živi u gradu, ti si na selu. U gradu su troškovi duplo skuplji, uz to ona ide u školu, a on je još mali.

Ti kažeš: To nije u redu!

On pijačarski kaže: Dobro, dobićeš 30 hiljada.

…

Ako bih spomenula da se ovo nedavno desilo na ročištu koje je zahtevala bivša verenica pevača Darka Lazića, rekli biste mi: Jebote, s kim se ti baviš?!

I možda biste bili u pravu. O ovom pevaču apsolutno je degutantno pisati.

Nego, znate li koliko ima žena koje ne dobijaju alimentaciju za dete, ili dobijaju neki sitniš, ili se tuže godinama, ili trpe uvrede da pare koje Velike tate daju one troše na sebe.

Neki lik je u komentarima napisao kako bi on umesto alimentacije ženi davao vaučere na supermarket, knjižare, prodavnice sportske opreme da to potroši na dete, a ne na sebe jer nije lud da je pusti da sebi udovoljava od njegovih para.

S tim u vezi ne bi bilo loše da nekako viri kroz prozor i pazi da bivša žena slučajno ne namaže parče hleba pavlakom koju je on platio, ili opere kosu šamponom koji je kupila od njegovih para, ili obuče nove gaće koje je pazarila od njegovih para. Ne daj Bože da je vidi kako isprobava nove pantalone.

Zamisli samo na sekund da dobiješ dete sa primerkom koji ga u startu diskriminiše u odnosu na drugo dete i to samo zato što još uvek ne ide u školu i živi na selu gde su troškovi manji. Koji se cenjka. Kao “ajde, ne drami, daću 30 hiljada”. Zamisli da je To tata tvog deteta koji ni u jednoj sekundi ne razmišlja o potrebama vašeg deteta koje novac ne može da plati, čak ni tih dodatih iz milosti 10 hiljada. Nema te da budeš uz njega, da ga voziš u vrtić, da ga vodiš kod doktora, na vašar, da pričaš sa njim, da ga uspavaš, spremiš obrok, zagrliš. Nema novca koji, slušaj NEMA NOVCA koji može da odmeni neprisustvo tate. I NEMA CENU samostalno staranje o detetu. To ne može da se tek tako izračuna, u dinar. Dete zahteva celodnevno bavljenje njime, dete je odgovornost. Ne može se parama platiti kada mama bdi nad detetom, kada ga bolesnog leči, kada ga “tegli” svuda sa sobom, kada mu sama pokazuje put, usađuje vrednosti, vodi računa da se ne povredi, da ne bude povređen, vodi računa da ostane radosno uprkos Primerku od tate koji bi sve to da reši novcem i to količinom za koju je sračunao da je okej.

Poznajući sebe verovatno bih u afektu rekla: Ma mrš u pičku materinu!

Posle bih sela da razmislim da li sam uradila pravu stvar. S jedne strane ne bih mogla da uzmem novac od takvog čoveka, koji se cenjka, koji omalovažava dete proračunavajući njegove potrebe, s druge strane… zašto da ga oslobodim obaveza koje ima prema svom detetu?

Ljudi u komentarima besramno spominju činjenicu da je kafa u gradu 200 dinara, dok je na selu 70 dinara. Da kada živiš u gradu trošiš za gorivo, dok u selu svuda možeš peške. Bave se porodicom bivše verenice, kažu “ima ona mamu da joj čuva dete, ne mora da plaća dadilju”. Ili “zašto se ona ne zaposli, umesto što traži za trogodišnje dete 50 hiljada. Pa gde ona to živi, u Švajcarskoj?”

Koliko smo bedni, to Bog dočekao nije.

Hajde onda da uzmete i zdravstveni karton dece pa uporedite da li imaju češće ili slabije posete lekaru, da li ih majke vode privatno ili državno u slučaju hitnog stanja, da li dete troši dve kutije bojica za mesec dana jer voli da crta ili mu traju tri meseca, da li mora kod logopeda, fizijatra, psihologa, da li voli da jede ananas koji košta za kilogram 350 dinara ili je zadovoljno kada ubere jabuku sa stabla pored kuće, da li bivša žena ima baštu ili nema, da li dete pušta kosu ili mora da se šiša dva puta mesečno (ajde Darko dva puta po 400 dinara, toliko je muško šišanje na selu je 800 dinara mesečno), da li hoda boso jer je selo, ili mu se kupuju skupe cipele jer grad je asfalt…

Kakvo banalizovanje stvari. Kakvo povređivanje deteta. Kakva sprdnja sa obavezama i odgovornošću, kakav cirkus u kom se opet gleda ko je mama, čime se bavi, da li ima pomoć, kako se oblači… jer ako samo malo pretera dajte joj, molim vas, vaučer.