Poučna priča puna ljubavi.
Danijela Đalinski iz Novog Kneževca nikada nije zaboravila jednu scenu iz detinjstva. Očuh Stevan učio ju je ispred kuće da vozi bicikl. Ipak, tada malena i nespretna, pala je shvativiši da je Stevan ne drži, a onda su zagrljeni plakali zajedno.
Takvu ljubav i saosećanje malo ko može da zaboravi, a kada su se Danijelina majka i Stevan rastali, nažalost, i ona je morala da se rastane od svog “anđela čuvara” uverena da ga više nikada neće videti.
Ipak, ni 30 godina kasnije Danijela nije prestala da se seća očuhovog toplog osmeha, zagrljaja i sigurnosti koju joj je pružao, te je, kako je ispričala za Telegraf.rs, počela neumorno da ga traži, ne znajući u kom delu sveta se nalazi i da li uopšte želi da je čuje.
– Moja majka i Stevan su živeli zajedno 6 godina. Kada su počeli zajednički život ja sam imala 2 godine. On se prema meni uvek lepo ponašao i ostao mi je u lepom sećanju. Sećam se kada me je učio da vozim bicikl, pazio je da ne padnem i kada mu se učinilo da mogu sama, pustio me je, ja sam napravila dva kruga, ali kada sam videla da me ne drži odmah sam pala, on je tada plakao zajedno sa mnom. Posle nekog vremena od njihovog rastanka, on je dosao da me vidi, igrala sam se ispred zgrade sa decom, kada je on čučnuo ispred mene i rekao: “Daco, došao sam da te vidim, da li mogu da te zagrlim?” Dosta lepih stvari mi je ostalo u sećanju vezanih za njega i ja sam odlučila da ga potražim. Tražila sam ga 30 godina – prepričava Danijela za pomenuti portal.
Danijela je probala sve, od emisije “Sve za ljubav” do raznoraznih grupa na društvenim mrežama. Ipak, jednog dana čekanje se isplatilo. U komentarima ispod njene objave u kojoj je opisala svoju situaciju osvanuo je Fejsbuk profil Stevana Molnara, a ona je odmah znala da je to isti čovek koji je sa njom delio i suze i smeh.
– Odmah prvi dan post je imao ogroman broj komentara i postavili su sliku čoveka za kog su mislili da je on. Čim sam otvorila sliku, znala sam da jeste jer je slika bila iz vojske iz mlađih dana tako da nije bilo sumnje. On je ove godine promenio sliku na profilu, a ja ga nisam više tražila na Fejsbuku jer sam to radila godinama i nije bilo rezultata. Odmah sam poslala zahtev za prijateljstvo i u poruci našu zajedničku sliku sa mog rođendana, poruka nije bila pročitana tri dana – priča Danijela.
Četvrtog dana, stigao je željno očekivani odgovor. Komešanje emocija, sreća, uzbuđenje… Usledio je i prvi poziv, a potom i razgovor o kom je maštala više od tri decenije.
– Dobila sam poruku sledeće sadržine: “Zdravo Danijela, ili Daco kako smo te zvali mama, baka i ja”. Srce je htelo da mi iskoči od radosti, nisam mogla da verujem da je to zaista on, da sam ga konačno pronašla. Odmah me je nazvao na video poziv i izgovorio: “Da li je moguće Daco da smo se našli?” Počeo je da plače, ja sam mu rekla da ne treba da plače jer je ovo razlog za sreću, ali kada je izgovorio jednu rečenicu i meni su pošle suze. Pitala sam ga gde živi , koliko ima dece… On mi je odgovorio da živi u Francuskoj i da ima petoro dece ukupno. Pošto sam ja na slikama videla četvoro dece, ponovo sam ga pitala: “četvoro ili petoro?” On je odgovorio: četvoro u Francuskoj i tebe u Srbiji, jer ja sam tebe uvek smatrao za svoje dete i ostala si mi u srcu.” Ne mogu da opišem kako sam se osećala u tom trenutku, bila sam mnogo srećna, a u isto vreme nisam mogla da verujem da se ovo zaista dešava – priča Danijela uzbuđeno.
Ipak, kada je saznala da se Stevan trenutno nalazi samo 30 kilometara od nje, znala je da je u pitanju sudbina. Nije mnogo vremena prošlo do ponovnog susreta, a onda je upoznala i porodicu koju je stekao dok su bili razdvojeni.
– Čekao me je ispred kuće. Kada sam stigla zagrlili smo se čvrsto i taj osećaj ne može da se opiše, to je nešto što razume samo onaj ko je to osetio. Ja sam samo uspela da izgovorim: “jesmo li zaista ovo mi?” Sačekala me je i njegova supruga, koja je izuzezno ljubazna i prijatna osoba, veoma su me lepo dočekali. Proveli smo prelep dan zajedno, ispričali se za sve što nismo prošlih 30-tak godina, a bilo je mnogo stvari i kod njega i kod mene. Vreme nam je brzo proletelo, a kasnije su posetili i moju majku – prepričava ona.
Sledećeg dana Stevan je posetio i Danijelin rodni grad, šetajući i obilazeći prisetio se svih lepih uspomena koje je čuvao u srcu, a samo nekoliko dana kasnije, Danijela je stigla u njegov novi dom – u Francusku. Tada je doživela scenu koja ju je vratila u detinjstvo.
– Jedno veče pre spavanja došao je kod mene u sobu da mi donese kolač, poljubio me je u glavu i poželeo laku noć, to su možda sitnice za nekoga ko je živeo sa ocem, ali za mene je to nešto veliko, nešto sto donosi radost. On je meni bio očuh, ali mi je mnogo više od rođenog oca koji me je ostavio kada sam bila beba. Stevana je ostavila majka u napuštenoj štali kada je bio beba, a posle toga su ga usvojili ljudi iz Subotice, ali on nikada nije izgubio dušu i saosećajnost – pojašnjava Danijela.
Danijela i Stevan su sada sigurni da se više nikada neće izgubiti. Ljubomorno čuvaju svoju sreću i čuju se svakoga dana. Kako tvrdi, sada je sigurna da su čuda moguća, samo je potrebno verovati u njih.
– Došli smo do istog zaključka – da nam od sada srca mirnije kucaju, ali i radosnije. Borba je trajala do uspeha, nisam odustajala i evo nas danas, zajedno – poručuje Danijela.
Dodaj komentar