Dok su živeli u Beogradu, Ivana i Veljko su imali šeširdžijsku radnju, a prodavali su šešire i preko inostranih sajtova i u radnjama širom sveta, a danas sve svoje napore ulažu u to da I vrhunske domaće mlečne proizvode vrate u modu. O begu iz Beograda maštali su dugo, a bez obzira na sve izazove s kojima se suočavaju, na selu su konačno pronašli mir I slobodu kojima su godinama težili.
Ivana Čemerikić je kostimograf i modni dizajner, a njen partner Veljko Anđelković dizajner šešira i šeširdžija. U Beogradu su imali uspešan biznis, a jedna Veljkova kreacija je dospela i čak na naslovnu stranu magazina Vogue. Onda su rešili da napuste grad i presele se na selo, gde su uplovili u potpuno nove vode. Otkrivaju šta bi ljudi iz grada koji maštaju o životu u prirodi trebalo da znaju pre nego što prelome, piše Nova.rs.
“Uspevali smo da živimo od toga i imali puno uspeha sa našim šeširima, zapravo Veljkovim, pogotovo u inostranstvu. Imali smo divne saradnje na koje smo ponosni kao što je naslovnica turskog izdanja magazina Vogue sa Veljkovim šeširom. Ideja života na selu Veljka prati odavno, a mene je privukla verovatno od samog početka mog života sa njim”, priča za naš portal Ivana.
Nekoliko godina su razgledali kuće na selu i bili sve bliži ideji o samom preseljenju.
“Frekvencija grada je počela da nam smeta, i želeli smo neki drugačiji život. Život koji ćemo sami da osmislimo, ritam koji nama odgovara, želeli smo slobodu da živimo i stvaramo kako mi želimo. Dobili smo i prvo dete i uz tu slobodu koju smo želeli samo su se želje i razlozi povećavali… Zdrav život, zdrava hrana i opet neka sloboda u kojoj smo hteli da naše dete odrasta. Imali smo jasnu sliku o tome kakvu kuću i na kakvom mestu želimo ali nažalost dugo nismo mogli da je nađemo – velika stara, autentična kuća, ne u samom selu već izdvojena i okružena zelenim. I to smo na kraju i našli. Najlepšu kuću staru više od 100 godina u sred šumovitog kraja”, otkriva ona kako je izgledala potraga za novim utočištem.
Imali su hiljadu nedoumica i strahova, ali naša sagovornica kaže – zapravo samo na sekund. Samo su prelomili i rešili, shvatili su da će bez strahova sigurno naći rešenje za sve potencijalne probleme.
“Puno ljudi iz našeg okruženja je mislilo da je to ludost i rizik, pogotovo zbog dece. Mi smo verovali, i i dalje verujemo da je to najpametnija i najlepša odluka koju smo doneli. Naš prvi sin Kosta je bio mali kada smo došli, pa se sada ni ne seća života u gradu, a mlađi Jovan je ovde rođen i oni su srećni i veseli dečaci koji uživaju sa nama u ovom našem pomalo izdvojenom univerzumu”, priča Ivana Čemerikić.
Kaže i da je početak života “u šumi” bio zaista nestvaran.
“Mislili smo da će nam biti potrebno dosta vremena da se naviknemo, ne samo na novu kuću i mesto nego i na neki potpuno i iz korena drugačiji način života. Naravno, bilo je dosta problema u smislu jako lošeg puta koji vodi do naše kuće, problema sa vodom … ali zaista verujemo da se sve to lakše prebrodi ukoliko ste sigurni u želju da živite ovako i naravno preduslov za sve je ljubav. Koliko god to možda zvučalo pretenciozno ili kao kliše, naša ljubav nas je održala kroz razne teške periode, probleme i izazove kroz koje smo prošli”, priča ona.
Posle nekog vremena su poželeli da osim šešira i mode, počnu da stvaraju još nešto što je povezano sa mestom gde su počeli da žive. Pandemija ih je u tome ubrzala pošto je prodaja šešira u inostranstvu stala i morali su da smisle kako da nastave da žive na selu i opstanu finansijski. Tako su počeli da prave mlečne proizvode.
“U celom haosu u kom se civilizacija našla, verujemo da nam je ovaj mir ovde pomogao da dođemo do ideja. I tako je naša ‘Kuća od oraha’ nastala. Ne samo kao ime našeg imanja i kuće već kao mesto gde smo počeli da pravimo naše mlečne delicije. Veljko je odličan kuvar i još dok smo bili u Beogradu je on počeo da uči i istražuje sve u vezi sa tehnologijom i procesima izrade sira i ostalih mlečnih proizvoda. Krenuli smo u to bez ikakvih ulaganja i ozbiljnog novca. Kada čovek ima nemir u sebi i strahove, uvek čeka na neke idealne uslove da bi započeo bilo šta, da bi ostvario neku svoju ideju, a zapravo je najbitnije krenuti, početi. Naravno da će usput biti jako puno problema, kriza, i emotivnih i egzistencijalnih, ali vera i želja čine čuda. Ne čudo kao da će vam pasti sa neba džak pun para, nego čudo da ćete izdržati i stvoriti nešto što volite i verujete u to. Odavno smo prestali da merimo uspeh i tuđ i naš kroz novac. Ljudi treba da se ohrabre, da se ne plaše neuspeha. Da, nekad se i mi pitamo kako ćemo dalje i da li ćemo moći da nastavimo život ovako, mimo neke realnosti koja nas okružuje, ali verujemo da ćemo uspeti”, priča Ivana.
Hrana koju prave je prirodna i zdrava i ljudi su sve više oduševljeni njihovim jogurtima, sirevima, poslasticama i labnehom – vrstom sira sa Srednjeg istoka koji se pravi od kiselog mleka. Ivana nam otkriva da planiraju još mnogo toga.
“Imamo baštu koju uzgajamo na najprirodniji način i hoćemo da i to ponudimo ljudima. Ideja nam je da sve spojimo u jednu celinu, celinu koja će da spoji i hranu i šešire i umetnost i sve što zaista volimo i što je naš život”, zaključuje ona.
5 stvari koje treba da znate o preseljenju na selo
Prva najbitnija činjenica je da koliko god novca imali, pre svega vam je potrebna pomoć, od meštana i prijatelja. A koliko god ljudi iz grada imali možda romantičnu ideju o odlasku na selo, ta pomoć se jako teško nalazi. Pre svega zato što su ljudi na selu jako zatvoreni i nepoverljivi i verovatno imaju predrasudu prema ljudima iz grada ( kao i ljudi iz grada prema ljudima sa sela ). Tako da – uzdajte se u sebe i svoje snage.
Infrastruktura na selu je jako loša. Putevi, voda i sve ostalo je najčešće u jako lošem stanju i država apsolutno ne vodi računa o tome niti ulaže u razvoj sela. Ljudi su ovde prilično prepušteni sami sebi i otuda i ta nepoverljivost prema onima koji dolaze iz grada.
Još jedna pomalo tužna stvar je to da nažalost proizvodnja prirodne hrane na selu postaje retkost. Zbog decenijskog zanemarivanja od strane države, ljudi su ovde neobrazovani u tom smislu i nemaju dovoljno informacija o štetnosti hemikalija koje upotrbljavaju u poljoprivredi i uzgoju životinja.
Rad. Definitivno nama ovde rad i obaveze mnogo lakše padaju, ali je taj rad svakodnevni i nema odmora u onom smislu na koji su ljudi u gradu navikli.
Ovo možda nije praktičan savet, ali po nama je najbitniji. Mir nećete naći ni u najvećoj divljini ako ga već negde ne nosite u sebi. Ljubav i sloga – zaista je to ono najvažnije i to pomaže da se sve prepreke prevaziđu lakše.
Ovo je najmanje selo u Vojvodini, nema školu i prodavnicu, al ima nešto vrednije!
Dodaj komentar