Odbiti poziv na dvoboj znači priznati poraz. A koga poslati u dvoboj protiv najstrašnijeg i najmoćnijeg samuraja japanske vojske? Aleksandar Lekso Saičić je bio taj čovek.
Događaj koji istorija ne pamti bio je skoro nestvaran, epskih razmera, ali se desio. Dvoboj Aleksandra Leksa Saičića i japanskog “samuraja” bio je sudar dva načina ratovanja i sukob tradicija.
On je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz koga je izašao kao pobednik. Mnogima zvuči neverovarno ali učestvovao je u Rusko-japanskom ratu.
Tu je crnogorski odred predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku, koji je bio strah i trepet širom sveta.
Epski dvoboj
Ruske trupe smestile su se na istoku Mandžurije, jednoj od najplodnijih kineskih regija, naspram japanskih snaga. Iz tabora zemlje izlazećeg sunca pojavio se konjanik sa belom zastavom, jedan od čuvenih samuraja, koji je izazvao ruske oficire na dvoboj mačevima.
Ovaj stari običaj, da bitku odluče izabrani junaci dve zaraćene strane, poznat je još od antičkih vremena. Dugo je vladala tišina s obzirom da je japanski “samuraj” bio skoro izvesna smrt za svakoga ko se bude prijavio na ovaj herojski poduhvat s obzirom na broj dotadašnjih suparnika koje je odveo u smrt.
Najviše hrabrosti je skupio jedan visoki, mršavi muškarac – poručnik Aleksandar Lekso Saičić, 32-godišnji oficir crnogorske dobrovoljačke divizije iz plemena Vasojevića. Upravo on je istupio kao izabranik ruske strane. Zahtevao je da upravo on bude taj koji će se suočiti sa zastrašujućim protivnikom. Bio je poznat po izrazitom junaštvu, poznavanju borilačkih veština i kao izuzetno nadaren jahač.
Odlikovan ruskim ordenjem
Izvori kažu da je “zaurlao kao lav” i pustio konja u galop, u susret “samuraju” koji je izvukao ozloglašenu katanu. Metal je zazvečao ispraćen bolnim krikom. Konjanici su se udaljili jedan od drugog, a onda se odjednom samuraj srušio sa konja na zemlju.
Saičić je odjahao do prvih redova japanske vojske, dostojanstveno se poklonio i vratio svojoj vojsci. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života.
Šta je bilo sa Leksom?
U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao “samuraja” danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti.
Junak je čovek koji spašava druge. Vrativši se ne tako davno u prošlost, po ovoj zemlji gazili su ratnici. Ponosito su oni koračali, oštrih mačeva i britkih sablji. Neki od njih su bili nepokorni, spremni da se suprotstave svakom. Neverovatna hrabrost koja ih je krasila i podvizi koje su učinili odveli su ih pravo u legendu. Zbog toga su oni junaci.
Izvor: Fejsbuk stranica Princip
Neponovljiva priča o 1.300 kaplara, najmlađem bataljonu smrti u istoriji sveta
Dodaj komentar