5 tipova ljudi koji smetaju na biciklističkim stazama

Novi Sad je grad sa najviše biciklističkih staza, reče političar – svake druge godine, kad raspale vanredne izbore po redovnom programu.

– Jeste! Odgovoriše u glas biciklisti Novog Sada – ali sa rupama na stazi, potklobučenim betonom duž cele Futoške (na primer), gomilom neprilagođenih prelaza, da ne spominjemo „nove“ stambene blokove na Novim Detelinarama, gde je pola investitora platilo pola trotoara, a pola nije završilo ni dvorišta kako valja, pa se voziš bajsom kao kroz Bejrut, izbegavajući „pažljive“ vozače i vozačkinje koji izleću mahnito iz sporednih ulica i psuju te, kao što si i ti psovao bicikliste dok nisi postao jedan od nas…

Pešaci, iz oka bicikliste, predstavljaju prepreke, a dele se na nekoliko podvrsta, a u ovom kratkom ekspozeu predstavićemo pet najopasnijih, redom, od najmanje do najviše opasnih i rizičnih po sebe i one koji na njih, hteli ne hteli, naleću…

Čuvari reda, „plave prepreke“

Dok službene  automobile parkiraju gde god stignu, čuvari reda uglavnom izlaze na biciklističke staze neplanski, dolaze u paketima 1+1 gratis, a najčešće se susreću na frekventnim bulevarima. Naletećeš na njih u blizini fast-fud objekata, a stara indijska izreka kaže „tempat yang lebih baik untuk camilan dari jalur sepeda“ – iliti „Nema boljeg mesta za užinu od biciklističke staze“. Pokreće ih život na ivici. Zaranjaš zube duboko u pljeskavicu, žmureći od zadovoljstva, uz mogućnost da svakog momenta na tebe naleti zaneseni biciklista i izbije ti urnebes iz lepinje – ima li boljeg adrenalinskog tretmana?!

Dugostopalići

Klinci dugih stopala, poznatiji u umu poremećenog bicikliste kao – dugostopalići, predstavljaju hazardersku kategoriju zloupotrebljavača biciklističke staze. Voziš u žurbi, motivisan predivnim danom na poslu, izdrkanim šefom, jutarnjom svežinom koja te naterala da obučeš jaknu ispod koje ti se lagano krčka meso i odvaja od kostiju na prijatnih 32 stepena, a onda prođeš pored osnovne škole i shvatiš da su završeni časovi i da je armija dugostopalića krenula kući. Desna noga im, dok opušteno razmenjuju cerekajuće zvuke, konstantno spada s bankine na biciklističku stazu i nikad nije izvesno koji će deo tela još da se ubaci u ovu zonu. Ne konstatuju zvonce, jer su glasniji od sirene za vazdušnu opasnost, ovi hodajući decibeli nemaju nameru da te skapiraju, pomiri se sa tim.

Pešaci leđnog stila

Dok većina pešaka samo preskaču biciklističku stazu kako bi prešli preko puta, ili došli do zebre, postoje i oni kojima je fetiš hodanje po zoni. Pešaci leđnog stila su najeklatantniji primer uzurpatora, koji biciklističku stazu koriste kao šetalište, jezdeći nogu pred nogu, bez žurbe, izolovani od gradske vreve, u svom zen-svetu meditacije. Neće ti nikada okrenuti lice, čak ni pod prisilom točkova. Oni će mirno nastaviti svoj hadžiluk, ne mareći za priglupi, inferiorni zvuk tvog zvonceta. Njihov je svet i njihovi koraci odzvanjaće zauvek biciklističim stazama ove mizerne planetice koja ih ograničava, uklapa u svoj mikrokosmos i smeta im da se šire Svemirom slobodnog duha.

Pametni balvani

Ovde se misli na balvane zemljinog šara, koji svojim prisustvom osnažuju veru normalnih ljudi u sebe. Na novosadskim biciklističkim stazama najčešće se od balvanskih primeraka naleće na podvrstu „pametnih“. Šta ih karakteriše? To, dakle, nisu obični balvani, to su oni perfidni, žvakači kašičica za kafu i čačkaličari. Nikada nisu u fazonu da te ignorišu, nego se pomere u stranu duplo uže biciklističke, umesto da pređu na duplo širu pešačku stazu, ne bi li te propustili, sa sve ozbiljnim pogledom ispod obrva jer, zaboga, prekidaš ih u telefoniranju i žvakanju žvake i zadaješ im još i treću delatnost – kritičnu za preopterećenje mozga.

Dede srndaći

Dede srndaći su sorta koja je izgubljena u prostoru i vremenu. Podvrsta starije populacije koja ne razmatra puno kuda im se „tabanić fijaker“ kreće, zamišljeno jezdi prema gradskom busu, u kom se pet stanica ranije nabijaju na vrata ne bi li sačuvali red za izlaz jer će u suprotnom da nas opiči meteorčina veličine Njujorka i sravniće sa zemljom sve koji nisu bili na drugoj stepenici busa, neposredno uz vrata. Elem, kada naletiš biciklom na takvog dedu, prepadne se u momentu i ukopa kao prestrašeni srndać koji je potpuno izgubio orijentaciju, pa je uradio jedino moguće – stao i zauzeo busiju. Ispratiće te svojim unezverenim pogledom, promrmljati nešto sebi u bradu, ili već tebi, a onda će još par minuta provesti na stazi, za svaki slučaj.

Uz ovih pet, distinktivnih prepreka, u Novom Sadu biciklom se naleće i na:

„durimame“ (mlade mame koje kolicima s bebom na semaforima nemaju nameru da idu preko bankine, nego samo biciklističkom stazom, kojom idu i kada im trotoar trucka, pa ih to smara, starija vrsta durimama su „duribabe“, koje su još kritičnije na putu)

„kljunomobile“ (automobile na parkingu čiji ceo prednji deo je prešao na biciklističku stazu jer je vozač želeo da bude na sigurnih metar i po od kolovoza)

„korportere“ (sakupljače sekundarnih sirovina koji se parkiraju pored kontejnera biciklolikim tvorevinama sa prikolicom/korpom)

„izletajuće babe“ (starije žene koje ne postoje u radijusu od 500 metara, a onda se volšebno pojavljuju kao da ispadaju iz vremenske kapije i iskaču na stazu desetak metara ispred bicikla)…

Naravno, kada siđeš sa bajsa, izađeš iz kola, gradskog prevoza, taksija, kreneš ulicom peške, zaboravljaš na sve ovo i koncentrišeš se na psovanje vozača svih fela, oslobađaš svoj pešački duh i samouvereno kročiš pločnicima svog grada, ne mareći za glupe bicikliste koji prolaze kraj tebe neprimetni i nevažni…to je jedini pravi put 😉