Magazin

5 sarajevskih sestara Levi su rušile svetove, a danas za njih malo ko zna

Porodica Levi, a pogotovo njihove žene, bila je posebna u svakom pogledu. Iako su međusobno bile potpuno različite, povezivala ih je osobina da su „debelo“ bile ispred svog vremena.

Laura, Rifka, Klara, Blanka i Nina su bile samostalne i nisu mnogo marile za to šta priča čaršija. Nisu se obazirale ni na tradicionalne i religiozne društvene norme, same su zarađivale za život i imale su jasno zacrtane ciljeve, kolikog okolina negodovala.

Međutim, danas mnogi nisu ni čuli za ovih pet sestara iz Sarajeva, a sećanje na njih, osim pojedinih autora, danas, nažalost, retko ko neguje. Možda je vreme da im se odužimo, ako ništa, bar da podsetimo na sve ono po čemu su bile posebne i velike.

Priču o sestrama Levi objavio je portal Lola magazin.

Laura Papo Bohoreta

laura sa sinovima

Laura, rođena Luna, bila je nastarija sestra i poznata jugoslovenska feministkinja (važi za prvu feministkinju na Balkanu), književnica i prevoditeljica. Njena rukopisna građa sačinjena od eseja, dramskih tekstova, slika o običajima i zbirki, kulturno je blago ovog podneblja.

Gotovo čitavog života sakupljala je veliki broj starošpanskih romansi, koje se početkom 20. veka nisu više mogle čuti u Španiji, ali su pevane i govorene u Bosni. Slovi za prvu feministkinju na Balkanu. Davala je časove francuskog, nemačkog i latinskog, i sama odgajala svoja dva sina, Leona i Barkohbu.

Njena studija La Mujer Sefardi de Bosna (Sefardske žene u Bosni) prva je na svetu kulturografska i etnografska knjiga o sefardskoj ženi. Prekretnica u njenom socijalnom angažmanu bio je članak “Južnoslovenska žena u politici” (“Die Südslawische Frau in der Politik”), objavljen 1916. godine u bh. novinama koje su štampane na nemačkom jeziku, “Bosnische Post”, gde je Jelica Bernadzikowska Belović jedno poglavlje posvetila sefardskoj ženi u BiH.

Ugled i popularnost je stekla i pozorišnim komadima koje je pisala na ladinu – jeziku sefardskih Jevreja.

Na samom početku Drugog svetskog rata i Holokausta, 1941. godine, oba su joj sina ustaše odvele u koncentracioni logor Jasenovac. Slomljena tugom i brigom, Laura se razbolela i umrla skrivena u sarajevskoj bolnici katoličkih sestara milosrdnica 1942. godine. Nije znala da su joj sinove ustaše ubile već na putu prema Jasenovcu.

Sahranjena je na jevrejskom groblju u Sarajevu bez nadgrobnog spomenika, zaboravljena, gde i danas počiva.

Rifka – Riki Levi

rifka levi

Rifka, od milja zvana Riki, bila je prva sarajevska profesionalna balerina, ali i prva sefardska balerina i primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu. Još od malih nogu Rifka je pokazivala svoj talenat za ples.

Zajedno uz pratnju sestre Klare na gitari 1919. godine, Riki je izvela kraći komad svoje najstarije sestre Laure pod nazivom “Spremanje za pehas”. Tom prilikom su je primetili članovi kulturnog jevrejskog društva Benevolencija, pa postaje njihov član i nastupa na priredbama i proslavama.

Ubrzo, odlazi na baletsku školu u Zagrebu na usavršavanje. Prvi nastup u Sarajevu kao članica društva imala je 1920. godine. Školovanje je nastavila kod Karla Rejmonda u Beču, gde je provela tri godine.

Nakon povratka sa usavršavanja Riki dobija angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U periodu od 1923. do 1927. bila je igračica baleta u pozorištu, a od sezone 1926/7. postaje solo balerina. Važila je za najtalentovaniju jugoslovenku balerinu za stilizovanu grotesku, ali i za balerinu sa najboljim telesnim proporcijama.

Narodno pozoriše je 1932. godine šalje u Pariz na usavršavanje. Tamo je uzimala časove klasičnog ruskog baleta profesora Nikolaja Legata, nekadašnjeg prvaka ruskog carskog baleta, i gospođe Nižinski. Zajedno sa članovima Narodnog pozorišta nastupala je u Francuskoj, Grčkoj, Austriji, Čehoslovačkoj, Nemačkoj i Španiji.

Na vrhuncu karijere bila je od 1931. do 1934, i tada je važila za miljenicu beogradske baletske publike i po mnogima bila je najlepša Jugoslovenka.

Riki je tokom godina karijere odigrala veliki broj karakternih i solo minijatura, među kojima su: Sladoled u Labudovom jezeru, Kanarinka i Bela mačka u Začaranoj lepotici, Ljubimče dvora i Arapka u Rajmondi, Beba u Vili lutaka, Pajac i Strelica u Kopeliji, Mor u Don Kihotu i druge.

Rano ujutru šestog aprila 1941. Nemci su bombadovali Beograd, a Riki uspeva da pobegne iz prestonice izbegavši jedan od tri napada. Zahvaljujući prijateljima krila se u selu Grbavče, kod Ljiga, pod imenom Milica Marušić. Nakon rata ponovo se vraća u Narodno pozorište, ali ovoga puta kao kostimograf.

Umrla je i sahranjena je 1968. godine u Njujorku, u koji je 1957. otišla zbog operacije kuka, uz epitaf „Sanjam Sarajevo“.

levi sestre
(s desna na levo) Blanka, Rifka (dole), Klara, Laura i Nina (gore)

Klara Levi

Klara je bila vrsna muzičarka. Svirala je klavir, špansku gitaru i saz, često prativši Rifku u njenim ranim nastupima po sarajevskim selima, igrankama i zabavama.

Predanja kažu da je zvuk stare Španije odzvanjao vratničkim i bjelavskim avlijama i baštama kada god bi ona njima šetala.

Udala se za izvesnog Splićanina iz porodice Dvorniković i takođe svoj životni put okončala u Njujorku, daleko od svog Vratnika.

Blanka Levi

blanka levi

Blanki, koja je važila za jednu od najnačitanijih Sarajki, udala se za predratnog sarajevskog industrijalca Metodija Kuića, koji će, iako simpatizer i finansijer Narodnooslobodilačkog pokreta, proći posleratne komunističke kazamate kao narodni neprijatelj.

U Beogradu je rodila kćerku Gordanu, koja će postati nagrađivana književnica najpoznatija po bestseleru „Cvat lipe na Balkanu“, u kojem je opevala svoju majku i tetke. Taj roman je kasnije ekranizovan.

Nina Levi

Sestre Levi zajedno su držale i otmeni salon šešira „Chapeau Chic Parisien“ koji se nalazio odmah prekoputa hotela Evrope i predstavljao prvi izraz ženskog poduzetništva u ovim krajevima, a o kojem danas, blizu stotinu godina kasnije, nevladine organizacije drže okrugle stolove i simpozije, tobože nas podučavajući da i žene moraju biti pokretači društvenog razvoja.

Mozak salona bila je mirna i staložena Nina – peta sestra Levi, koja je sahranjena u Zagrebu, to dražesno porodično džangrizalo, kako su je sestre nazivale.

Zbog priče o jednoj majci iz Sarajeva i jednoj pesmi Vide Pavlović ne verujemo u slučajnost

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku