Trenutno je 18 časova i moja kuća liči na poprište ratnih sukoba, na mesto udara meteora, na put kojim je protutnjala lava.
I to nije iz razloga što je muž danas bio sa detetom veći deo dana kod kuće, već zato što nije bilo struje ravno sedam sati. SEDAM JEBENIH DUGIH SATI!!!
Nisam ni progledala, a mama mi je javila da će za dvadeset minuta nestati struja.
I onda kreće ludilo. Prljave čupave kose, neopranih zuba, neumivena i neopeglana jednom rukom mešam palentu za dete, bar to da stignem, drugom skupljam vodu u balone i lavore, trećom perem povrće, četvrtom prikopčavam telefon da se bar malo dopuni, petom držim dete.
Na posao odlazim sa kačketom, u izgužvanoj majici (da, ko mi je kriv što ne peglam veš na vreme, već po potrebi)
Umila sam se vodom iz balona, isprala zube vodom iz balona, polila što sam piškila vodom iz balona, očistila patike iz balona, zaprala detetu ruke i guzu iz balona, od odraslih niko nema da kaki, stisni i ćuti.
Jer kad nestane struje, u ovom 21 veku, u Srbiji, nestane i voda i život se svede na balon.
I nije problem to što nećemo gledati TV, tišina uvek prija, ili što ćemo ići pogužvani, jer borimo se za tu unutrašnju lepotu, ili što nećemo dopuniti telefone i lap topove, odmorićemo malo. Problem je što detetu treba skuvati ručak, ili čaj, ili ugrejati mleko, spremiti ga za školu i opeglati garderobu, istuširati ga ako je znojavo stiglo sa treninga … uraditi sve ono što radimo i kad ima struje.
Danas je bar bio topao dan.
Međutim, kad se isključenja dešavaju tokom zime, a grejete se na struju i imate bebu, onda je to posebna priča.
Ovi iz Elektrodistibucije, koji od kada znam za sebe imaju neke radove i popravke, pa nas uredno isključuju, očigledno nam ne daju da zaboravimo vreme restrikcija tokom bombardovanja. Sećate se? Ono vreme kad smo se polivali i zapirali ledenom vodom iz flaša pod titravim plamenom sveće, kad smo kuvali paprikaš napolju na smederevcu, i pekli palačinke, kad smo uključivali mašinu za veš svaki petnaesti dan i gledali se satima nemo u mraku.
Zaista se pitam šta bi se dogodilo da u nekoj evropskoj metropoli nestane struja na sedam sati? Ne, na pet minuta! Nastao bi kolaps, totalni!!
Ali jok i u Srbiji! Mi smo ovde uigrani da se snađemo u svim uslovima, ko domoroci.
I da se zapiramo. I da idemo neopeglani. I da piškimo i kakimo, pa zaklapamo poklopac wc šolje dok struja i voda ne stignu. Da peremo samo krmeljive kapke. Da grejemo vodu na Suncu. Da sa jednom litrom skuvamo i ručak, i operemo ruke, i detetu guzu, i mužu nakapamo u čašu da ispere zube. I još posle speremo sudove.
Sve sa jednom litrom!
I koliko god smo postali sposobni i dovitljivi zbog ovoga, dostojanstvo nam se urušava svaki put kada uhvatimo tu flašu da bismo polili ono što smo iz sebe izbacili u wc šolju.
I nije ovde reč o nekom kukanju, i nema ovde mesta za opaske kako su naše bake i deke. Svakome prija tišina, i isključenje od vrlog sveta, ali sve to je prihvatljivo na sat, eventualno dva. Kada vam isključe struju na sedam dugih sati i to preko dana, kada vam kažu doći će u tri, a ona dođe u pet, pa vas još i zajebavaju (a kad ne platite račun tu su u dan tačni) a vi ulepljeni stižete s posla, izlazite iz pregrejalog prepunog autobusa, kačketa sraslog za glavu i farmerica za butine, i tako biste samo da operete ruke, a muž vam kaže čekaj idem do radnje po vodu, potrošili smo sve… jedino što vam ostaje jeste da mirne glave, znojavi i scvonjani, sačekate struju.
A onda, kada posle petog cimanja i testiranja izdržljivosti kućnih aparata, konačno stigne, skuvajte sebi kafu. Uradite to sa požutelom vodom nakon par sati pristiglom iz zarđalih cevi, dignete noge na sto, i popijete je u tišini… baš kao da ste u 17. veku.
Jer izgleda da tamo i jesmo.
Dodaj komentar