Ime Željka Pavlovića ne pominje se u kontekstu srpskih virtuoza na violini kojima se svet klanja. Nema ga ni na spisku biznismena koji su zahvaljujući dobroj ideji i hrabrosti zaradili milione ostavljajući daleko za sobom život u siromaštvu male Srbije.
Ali to što ovde nije poznat ne menja činjenicu da Željko Pavlović jeste postao i svetski priznat umetnik i uspešan biznismen, čovek koji drži najveću muzičku akademiju u SAD i čija je priča jednako fascinantna i inspirativna.
Za Željka Pavlovića sam čula tek nedavno, zahvaljujući tvitu njegovog kolege, piše Ana Kalaba za Noizz.
„Pre neki dan sam se posle dosta godina video sa starim prijateljem koji živi u USA. Ukratko, pretalentovan violinista za kog su profesori rekli da je on samo običan cigan koji će završiti u kafani kao i njegov otac. Istina, nije bio najbolji student ali je svirao kao bog. Sad je vlasnik 4 muzičke akademije koje su proglašene za najbolje muzičke škole u USA a sledeće mu je otvaranje akreditovanog fakulteta poput Juliarda i Curtisa gde će sponzorisati najbolje mlade muzičare i gde će predavati najbolji kadar. Izdao je knjigu o biznis startapu i dolarski je multimilioner, i pored svog tog uspeha, bogatstva i uticaja je ostao isti onaj ludi lik kakvog ga se sećam iz srednje škole, preinteligentan, sa snom i razočaranjem u svoju zemlju tj. u ljude koji je vode“, napisao je.
Tog „misterioznog violinistu“ nije bilo teško naći i posle dva razmenjena mejla dogovorili smo se da se čujemo. To je bilo prvo iznenađenje – očekivala sam da će biti mnogo komplikovanije dogovoriti taj intervju, ako ga uopšte dogovorimo.
Nisam baš znala šta da očekujem od čoveka koji se smeška s naslovnice njegove knjige „Failure Is Not an Option“ i koji je od klasične muzike uspeo da napravi ozbiljan biznis.
Da se ne lažemo, očekivala sam uštogljenog, nadmenog tipa koji daje kratke i odmerene odgovore i to isključivo na pitanja u vezi s muzikom… Već na „Dobar dan, kako ste?“, uz osmeh koji se čuje, shvatila sam koliko sam pogrešila.
Ispostavilo se da je Željko Pavlović čovek s kojim odmah pričate kao da se odavno znate, čovek koji se smeje dok daje telefonski intervju, jer se istovremeno igra sa svojim sinom…
Zvučao je iskreno iznenađen jer uopšte znam ko je on. Odmah me je „upozorio“ da bi mogao da priča satima, i da će morati malo na srpskom, malo na engleskom…
– Na srpskom pričam samo sa roditeljima. Supruga mi je Amerikanka, s decom pričam na engleskom. Nedavno smo bili u Novom Sadu i shvatio sam da mi je postalo teško da objasnim neke stvari na srpskom – priznao mi je.
Ali, bio je otvoren da priča o svemu. Krenuli smo od samog početka.
– Ja sam odrastao u Sarajevu. Onda je počeo rat, svašta smo prošli, krili se u podrumima tokom bombardovanja… Postao sam izbeglica. Sa 14 sam se s porodicom zadesio u Novom Sadu, bez igde ičega. Živeli smo u jednom malom stanu, mada ne bih to sad ni nazvao stanom, više je bila šupa, pečurke su rasle po ćoškovima od vlage. Ali sam svakog dana vežbao po 8, 10, 12 sati, violina je bila moj izlaz iz toga. Bio sam uspešan, išao sam na takmičenja, ali u to vreme je bilo nemoguće izaći iz Srbije. A ja sam oduvek to želeo. Ne zato što nisam voleo Srbiju, već zato što je Srbija mala zemlja i mnogo je ograničenja kad je u pitanju bavljenje klasičnom muzikom. Tako je čak i u tom periodu detinjstva moj „mindset“ bio da ignorišem stvarnost i gledam u budućnost. Neuspeh nije bio opcija.
I, kako se to konačno desilo?
– U to vreme ja uopšte nisam razmišljao o finansijskom momentu, ja sam hteo da postanem priznat klasični muzičar. I kad sam napunio 18, samo sam otišao. To nije unikatna priča. Moji roditelji su prodali frižider i šporet i tim parama mi platili kartu do Budimpešte. A ja sam se zaputio u Belgiju, četiri dana mi je trebalo da stignem tamo, autostopom, pešačenjem, autobusima, vozovima… Studije sam završio u Belgiji, ali nisam mogao tamo da ostanem. kasnije smo aplicirali za program u Americi u sklopu kojeg su prihvatili 30.000 izbeglica. Moja porodica bila je među njima.
Pretpostavljam da niste odmah ušli u koncertnu dvoranu i zasvirali…
– Ja sam u tom trenutku imao papire, nisam bio ilegalac, i već zbog te činjenice osećao sam se kao da mi je neko dao 10.000 dolara. Da, radio sam svašta, bio sam noćni čuvar u hotelu, radio sam na benzijskoj pumpi… Poenta je da sam iz svakog posla koji sam radio pokušavao da izvučem znanje koje će mi kasnije biti korisno. Gledao sam kako moji nadređeni vode posao, kako se ophode prema zaposlenima, kako prema klijentima… Plan je bio da osnujem svoj biznis. Mislim da sam to nasledio od babe, pošto su svi ostali i s mamine i s tatine strane umetnici. Doduše, nisam znao šta ću raditi i kako, ali znao sam da ću to ostvariti. Posle sam 15-ak godina svirao u simfonijskim orkestrima, ali nisam osećao da time ispunjavam svoj potencijal. Nikad tu nije bila stvar u parama, jednostavno sam mislio da postoji nešto što će me više ispuniti. Ideja se rodila kad sam hteo da mog sina Aleksa pošaljem na časove violine, pošto se ispostavilo da ne mogu ja da ga obučavam, jer smo suviše neozbiljni kad smo zajedno. Guglao sam muzičke akademije i shvatio da ne postoji ništa što mi deluje dovoljno ozbiljno. U trenutku sam shvatio da je to – to, moja prilika, muzička akademija. Trebalo mi je godinu i po dana da svoju viziju prevedem u stvarnost, ali koncept sam imao za samo nekoliko sati. Raspitao sam se i objasnili su mi da je u prvoj godini uspeh ako imaš 80-100 studenata. To mi je bila ambicija. Međutim, prvu godinu završili smo sa 350 studenata. Drugu sa više od 500 studenata. Danas, pet godina kasnije, imamo skoro 2.500 studenata, zapošljavamo više od 200 profesora i najveća smo muzička akademija u SAD.
Usput ste objavili i knjigu „Failure Is Not an Option: My Story of Business, Survival, and Success in Life“. Šta možemo da saznamo iz nje?
– Knjiga je o biznisu, ali počinje pričom o mom životu pre nego što sam započeo svoj biznis. Pokazuje da iz svega kroz šta prolaziš možeš da učiš. Nadam se da će mladi ljudi biti ohrabreni, jer poenta je da ako sam ja mogao, možeš i ti. Jer ja sam bukvalno počeo od nule.
Koji bi bio vaš najvažniji savet? Kako ostvariti san?
– Najvažniji savet koji mogu da dam je da taj san ne bude samo novac. Ljudi se često fokusiraju na pare koje će zaraditi od nekog posla. To je greška. Pare su super, ali ne smeju da budu tvoj fokus. Moraš da imaš veću svrhu, onda novac sam dođe. U mom slučaju, shvatio sam da je zajednici potrebno kvalitetno muzičko obrazovanje, hteo sam toj deci da ponudim priliku da se razvijaju u pravom smeru, a usput sam obezbedio i kvalitetan posao za mnoge muzičare. Prošle godine su naši studenti imali dva koncerta u Karnegi holu, oba su bila rasprodata. Tu su nastupali mladi muzičari različitih generacija, i zamislite kako je to veliko bilo za njih, voleće muziku još više.
Često ističete da vam je otac najveći uzor. I on je muzičar. Kako je uticao na vašu karijeru?
– Moj otac je dugo svirao s Harisom Džinovićem, u sastavu Sar E Roma, kao i mnogi članovi moje porodice i s očeve i s majčine strane. Znate, mi smo Romi, kad ti odseku pupčanu vrpcu, odmah ti daju neki instrument. Ja sam zapravo imao divno detinjstvo, odrastao sam na njihovim turnejama. Violinu sam počeo da sviram već u trećoj godini, zvanično od šeste. Tata je bio taj koji me je gurao u klasiku, mada i nije bilo potrebno mnogo da gura, pošto mi se to svidelo. Znate, klinci ne gledaju muziku kroz žanrove, oni ne znaju šta je klasika, šta folk, rok, kantri… Znaju samo šta im se sviđa. Ali u to vreme je bilo da ako sviraš klasiku, ne smeš ništa drugo. Danas je drugo vreme, svi sviraju sve, ali zbog tih shvatanja ja sam prvi put zasvirao sa svojim ocem tek posle 20. godine… Otac mi je oduvek bio uzor i na drugim poljima, mislim da sam od njega nasledio pristup životu, tu opsednutost kvalitetom i nezainteresovanost za materijalno. Mada, možda bi sve bilo drugačije da je on bio malo više u priči s novcem…
Kad počneš da sviraš Vivaldija – postaješ ozbiljan muzičar
Vivaldi Muzička Akademija otvorena je 2013. godine u Hjustonu, a ime nije izabrano samo zato što je Vivaldi jedan od omiljenih kompozitora Željka Pavlovića.
– Vivaldi je imao sirotište u Veneciji gde je formirao ženski orkestar. Devojčice u to vreme nisu mnogo svirale, nije se to baš uklapalo u društvene standarde. Ali Vivaldijev orkestar bio je neverovatan, svuda su nastupali. Za mene je to zaista fascinantan momenat njegove biografije. Osim toga, interesantan je u kontekstu repertoara za malu decu. Kad počneš da sviraš Vivaldija onda si ozbiljno počeo da se baviš muzikom.
Dodaj komentar