Dečja graja, smeh i igra… Ove reči najbolje opisuju malo selo Kušići nadomak Ivanjice. Iako stanovnika nema mnogo, u ovom mestu još uvek žive višečlane porodice, a jedna od njih je i familija Zećević koja ima čak šestoro dece.
Todor je rođen u ambulantnim kolima
Oca Dobrivoja (49) nedavno je upoznala cela Srbija, nakon što je podelio priču o nesvakidašnjem porođaju žene Danke u sanitetu na putu ka bolnici. Najmlađi sin Todor, ugledao je svetlost dana u ambulantnim kolima, a Dobrivoje i Danka su imali tremu kao da dočekuju prvo, a ne šesto dete.
Da priča bude još zanimljivija, ovo nije jedina neobična situacija koja je zadesila Zečeviće. Njihov treći sin, Marko (8), rodio se upravo u porodičnoj kući i to u kupatilu, a ulogu babice imao je njegov otac.
Sa osmehom na licu, Dobrivoje se ispred objektiva portala Telegraf.rs prisetio oba porođaja i prepričao kako je smogao hrabrosti da svog sina Marka na ovaj svet dočeka raširenih ruku. Kako kaže, sve se odigralo veoma brzo, informaciju da Marko stiže dobio je oko jedan sat posle ponoći pre osam godina, ali nije dopustio da ga strah savlada.
Uhvatio sam bebu da ne padne na pločice
– Sedeo sam kod rođaka i supruga me je pozvala oko pola jedan. Odmah sam krenuo kući, Danka je bila u kupatilu i jaukala od bolova. Pokušao sam da upalim automobil, međutim točak je zablokirao. Kada sam čuo ženino zapomaganje iz kupatila brzo sam uleteo u kuću, video da je pukao vodenjak i da je počela da se porađa.
Uhvatio sam bebu, jer da nisam. dete bi palo na pod. Oprao sam dete, umio ga i položio na ćebe u kuhinji i založio vatru. Potom sam pozvao svoje sestre, bio sam uplašen, ipak je to malo dete. Posle su stigli i hitna i sanitet, nisam smeo ni pupčanu vrpcu da odsečem, samo sam je privezao – objašnjava otac šestoro mališana.
Kako navodi, priča o jednomesečnom Todoru malo je drugačija. Nestrpljivost je učinila svoje i dečak se rodio na sedamnaestom kilometru između Ivanjice i Užica, a Dobrivoje je imao tremu kao nikada do tada.
– Dobio sam poziv dok sam bio na pumpi jer je supruga imala bolove. Termin je bio 22. septembra i očekivali smo da svakog momenta da dobije bolove i da krene porođaj. Vozio sam decu u školu u momentu kada se sve desilo. Ušla je u sanitet, lekar mi je rekao da idu za Užice.
Dodali mi papuče iz saniteta i čestitali sina
Polako sam krenuo za njima i stigao sam tamo, tražio parking, bila je gužva u bolnici. Kad sam naišao pored porodiljskog, izašao je lekar, dao mi da joj ponesem papuče i rekao mi da mi ujedno čestita na rođenju sina Todora – objašnjava otac.
Porodica Zečević broji ukupno osam članova, a pored Marka i Todora tu su najstariji sin Ilija (13), Ivan (9), Damjan (7), i trogodišnja ćerkica Ivana koju svi gledaju kao princezu. Dobrivoje navodi da život sa toliko dece na selu nije lak, ali da su on i žena ovakvu budućnost hteli, te ne žale nijedan sekund.
– Veliki je problem živeti u malom mestu sa toliko dece. Problem je i sa jednim, a ne sa šestoro, ali ja sam tako hteo. Sve ih podjednako volim i ne mogu nijedno da izdvojim od ostalih. Ovo selo je lepo, ali je život težak. Ja živim za svoju decu – od danas do sutra i gledam da nešto zaradim za njih.
Kuću sam nam obezbedio sam sa svojih deset prstiju uz malu finansijku pomoć porodice, ali dece je sve više i trebalo bi je malo proširiti – kaže otac.
Mi smo srećni roditelji
Kako navodi Dobrivoje, njegov posao Zečevićima je jedini izvor prihoda. Majka Danka nije zaposlena jer je njoj pripao najteži zadatak – da mališanima obezbedi topao dom i pune trbuhe, a otkada je mali Todor došao na svet, život im se dodatno promenio.
– Beba donosi veliku promenu u kući, ima više obaveza, teže se organizujemo. Starija deca Todora maze i paze, iako je još uvek previše mali da bi ga oni čuvali, pomažu mi koliko god mogu – objašnjava Danka.
Priča nam da su veoma srećni što su roditelji ovakve dece, jer su pre svega složni i poslušni, i kako kaže, ne odbijaju nijedan majčin zadatak. Oklevajući, ipak je odlučila da titulu najvrednijeg mališana dodeli jednom od njih.
– Marko mi najviše pomaže – potvrdila je Danka.
Jedan problem, ipak, kvari srećnu svakodnevnicu mališana
Iako im topao porodičan dom mami osmehe na lice i čini ih spokojnim, decu iz porodice Zečević, ali i mališane iz komšiluka, svakodnevno brine samo jedna stvar – strmi, opasni makadam dugačak dva kilometra, koji je jedini način da stignu do škole.
Ranom zorom „vođa puta“, a ujedno i najstariji sin Zečevića Ilija, vodi trojicu svoje braće i nekolicinu dece iz komšiluka kroz opasnu šumu koja im uliva strah. Kamenim putem jedva se prolazi i automobilom, a kamoli pospanim dečijim hodom.
Ipak, Ilija ne dozvoljava da ga stene i gusto granje uplaše i godinama unazad pazi braću i drugare na putu ka školi. Kako kaže osmogodišnjak, jedna situacija mu je ipak ulila strah u kosti.
– Idemo peške oko pola sata do 45 minuta. Ja vodim svoju trojicu braće i decu iz komšiluka jer sam najstariji. Mnogo se plašimo jer smo čuli da u šumi živi mečka sa mečićima. Kada se vraćamo kući, ja obavezno uzmem štap ukoliko naiđe neki pas da ga oteram i sačuvam braću.
Juče kada smo se vraćali nešto je šušnulo i samo sam im rekao da beže. Dešavalo se da se vraćamo kući po mraku i mislim da smo se tada najviše uplašili. Voleli bismo kada bismo imali kombi da nas vozi do škole i put kojim bismo išli – kaže dečak za Telegraf.rs.
Ocu mališana takođe nije svejedno. Svakodnevno razmišljanje da li će deca u školu stići živa i zdrava najviše ga brine, a kako navodi jedna stvar bi rešila probleme ne samo Zečevića već i celog sela.
– Najveći problem nam predstavlja odlazak u školu. Moram da ih vozim svaki dan, a često ustajem u 4 ujutru zbog posla. Zbog neasfaltiranog puta stalno moramo da tražimo drugo rešenje kako bi deca otišla u školu, a ja moram da radim. Ukoliko samo jedan dan ne odem na posao neću imati za gorivo, niti da deci dam barem 100 dinara džeparca. Put bi nam rešio mnogo toga, kada je kiša pokisnu, kada je blato dođu kući prljavi, a krenu čisti.
Nama treba samo asfalt
Deca dođu do tog makadama i vrate se kod mene na posao, ne smeju sami da ga pređu, pogotovo zimi. Nama ne treba ništa, živimo skladno i deca imaju sve što im je potrebno osim asfalta, to je jedino što tražimo – objašnjava Dobrivoje.
Zečevići nisu jedini kojima makadam uliva zebnju, što potvrđuje i ceo komšiluk. Saniteti nemaju pristup starima i bolesnima u selu, a pojedini ne mogu da posećuju porodicu koja je ovde ostala, jer je zimi put upotpunosti neprohodan.
– Najveći problem nam je infrastruktura. Slika govori više od reči, na leto je još i podnošljivo, ali kada dođe zima ovuda se ne može proći. Narod je zaboravljen od celog društva. Deca se bore, rade i gravitiraju, ali podneblje je surovo.
Nemaju osnovne uslove za život, ni hitna ne može da ih poseti. Samo treba imati dobru volju da se asfaltiraju putevi – kaže za naš portal Sreten Zečević (66) koji se iz Kušića odselio, ali posećuje rođake kada mu to vremenski uslovi dozvole.
Najmlađi stanovnici Kušića imaju samo jednu želju
Ilija Zečević dugo je razmišljao šta da odgovori na pitanje šta najviše želi, ipak, na kraju potvrdio je sve ono što nam je rekao i ranije: „Samo put“.
Svi meštani slažu se u jednom – žele u Kušićima da ostanu, grade porodicu i očuvaju dečiji smeh u komšiluku, a kako navode, jedini način za to je poboljšanje infrastrukture.
Ljubav, toplinu doma i srećno detinjstvo već imaju, želje su im skromne. Jedino što mališani Kušića traže je normalan put ka obrazovanju i budućnosti.
Autor: Jelena Stefanović/Telegraf.rs
Marina i Dejan dali su otkaze, sada ustaju u 4.30, a njihov hleb i testeninu naručuju širom Srbije
Dodaj komentar