Zbog čega se „veličaju“ nenašminkane žene koje nose patike, jedu picu i ne vole šoping?

Ja volim da nosim štikle.

I volim da idem kod frizera, kada mogu.

I volim da ponekad obučem haljinu koja će pokazati trud oko treniranja prethodnih meseci.

I volim da se šminkam. I šminkam se svaki dan, čak i kada ne moram da idem na posao.

I volim kada sam sebi lepa.

I volim da igram u diskoteci do jutra. Da budem zanosna.

I ponekad mi zaista prija da se predstavim kao krhko biće.

Ali, isto tako puno čitam.

I puno pišem. I puno učim.

Marljiva sam i ispunjavam sve poslovne dogovore.

I bila sam odličan student i đak.

Umem da na svoja leđa uprtim teret za osam osoba, zato često idem povijena. Odgovorna sam, požrtvovana i sa jakim grižama savesti.

Ribam i usisavam svaki dan. Zapržavam pasulj, pravim proju, širim veš, perem prozore, perem zavese, ukucavam eksere ako treba, menjam sijalice, pomeram nameštaj, premeštam kutije, radim sve što i svaka vredna domaćica.

Uz to,

Svaki dan kopam po sebi, ponirem u najmračnije delove svog bića, analiziram, trudim se, menjam se, da bi postala bolja sebi i drugima.

Upravo zbog svega ovoga, ne volim kada se žene ubacuju u zasebne kutije sa etiketama „domaćica“, „štreberka“, „drolja“, „glupača“, „čistunica“, „sponzoruša“ itd., bez mešanja.

Žena koja voli da se šminka, da nadograđuje nokte ili nosi štikle ne mora da bude ništa manje načitana ili školovana ili marljiva od one koja to ne radi.

Zbog čega bi alajner na kapcima ili ruž na usnama ili uzani kompletić i ljubav prema šopingu nekoga definisali kao manje posvećenog porodici, studijama, kuvanju, poslu, manje moralnog? Zbog čega se „veličaju“ nenašminkane žene koje nose patike i jedu picu i ne idu u solarijum i ne vole šoping?

Kakve to ima veze sa bilo čim?

To što neko jede brokoli ili karfiol češće nego picu, samo znači da to voli više da jede ili da vodi računa o zdravlju ili da prati ishranom svoje dete u stopu, dajući mu dobar primer ili u krajnjoj liniji samo eksperimetiše dok se ponovo ne vrati na picu.

I to je sve. Uostalom zašto bi jedenje brokolija isključivalo jedenje pice, kada može da se jede i jedno i drugo?! I zašto bi se nečije jedenje brokolija smatralo preseravanjem?

Uz površne podele i jake predrasude, naglašava se i isključivost do korice!

I to je ono što me pomera.

Zar nalickana žena sa dugim noktima, preplanulog tena ne može da čita Dostojevskog i Knuta Hamsuna? Od kad je čitanje knjiga rezervisano isključivo za čupave žene blede puti koje nose naočare, farke i patike?

Izađem često na ulicu našminkana i doterana, a samo sat vremena ranije domestosom sam ribala wc šolju, vadila dlake iz slivnika u kadi, kuvala detetu karfiol i junetinu, prala prozore i osetila se na jak znoj, gotovo muški.

Ali sam se nakon toga istuširala i malo našminkala i izašla na ulicu da uhvatim vazduh, da razmislim o nekim budućim koracima, da vidim kako i šta dalje sa poslom, sa računima za struju, sa honorarima… a vama sam, dok ste na primer sedeli u parku na klupi delovala kao napirlitana mama koja samo to radi, pirlita se i šeta ulicom.

Jer je ljudima nespojiva slika doterane i našminkane žene na štiklama sa vrednom domaćicom.

Strašne predrasude. Neguju ih oni ljudi koji misle da su po nečemu posebniji od drugih, pa tako izaberu da je to što hodaju u patikama ili mrze šoping ili dugo kafenisanje u gradu i sede subotom uz knjigu kod kuće ono što ih stavlja ispred drugih.

To su strašne zablude.

Svaka žena je i majka i domaćica i supruga i mahom zaposlena i to što nosi patike ili štikle je ne čini ni manje ni više dobrom. Niti je stavlja ispred ili iza drugih.

Ne postaje se dobar ili poseban čovek obuvanjem patika, ili neodlaskom kod frizera, niti se postaje „sponzoruša“ i „drolja“ obuvanjem štikli i đuskanjem u diskoteci u uskoj kratkoj haljini.

U svojoj blizini imam prijateljice koje ćete preko dana zateći kako kreče sobu ili kose travnjak, kako rade magistarski ili uče satima sa detetom, a uveče kada odemo na kafu one su našminkane, doterane, u uzanim haljinama, izazovne i pre svega vesele i nasmejane.

Uz to umeju da obuku i skalave farke, pamučne majice i patike, da zaližu kosu i stave tek tek šminke. Jer jedno ne isključuje drugo.

Žene se ne mogu tako grupisati. Posebno ne na osnovu onoga što jedu, što na sebe oblače ili onoga što čitaju ili gledaju.

Ja sam oduvek spajala naizgled nespojivo, jer mi je prijalo da u nekim momentima budem zanosa i u centru pažnja, a u nekim drugim momentima nevidljiva i povučena.

Bilo je dana kada sam išla čupava i takva bila sebi prelepa, ali i dana kada mi je frizer bio potrebniji od vazduha, kada sam uživala u šopingu, i kada me je do bola zamarao, kada sam učila po ceo dan, a onda noću đuskala do besvesti.

Nema kutija. Nema etiketa. To je hranjenje predrasuda i otvaranje puta površnosti koja nas polako ali sigurno guta.

Svaka od nas treba da bude svoja i da uživa u svojoj i u posebnosti drugih žena.