jovana-kesanski
Free Images
Magazin

Zašto se ljudi čude Markovoj životnoj priči?

Marko, moj poznanik iz susednog mesta, godinama već vozi očev stojadin iz ’79. Žute boje. Zamenio je krznene presvlake i stari kasetaš u kom je ćale nekad slušao Šabana Šaulića, obično kad su porodično odlazili na slavu kod kuma Branka u Novi Sad.

Marko je diplomirao antropologiju, „ono“ što malo ko shvata u malom mestu u koje se vratio kada se otac razboleo.

„Koji mu je to ’urac? Bolje da je upisao nešto za kompijutere!“

Majka je umrla pre tri godine od karcionoma jajnika, otac se razboleo petnaest meseci nakon toga i tada se Marko iz Beograda vratio u varoš, svestan, ali ne i uznemiren, da sa svojom diplomom tu neće naći zaposlenje. Izuzev u kafiću, u kom je i počeo da radi.

Preko noći, postao je svom ocu supruga koja tako nikada nije ni otišla. Najbolji sin je bio uvek. Ako bi radio drugu smenu, ustajao bi rano da ode u mesaru, po hleb, povrće… da kupi sve što mu je potrebno da napravi ručak koji će pred odlazak usuti u tanjir i zatim ga prineti do kreveta u kom otac leži. Hranio bi ga pažljivo, pričajući mu koga je sreo u pekari, ko ga je pozdravio, izmišljao je pozdrave kada ih nije bilo, izmišljao je i neke šaljive susrete da bi nasmejao osušenog oca, neke preminule očeve prijatelje, ostavljao bi u životu.

Obrisao bi ga krpom, poljubio u čelo, rukom prešao preko oštre kose. Prineo bi mu na mali sto sve što bi moglo da mu zatreba dok se on ne vrati sa posla.

Marko je nekad trenirao košarku. Imao je blizu 190 santimetara i leđa široka da je na njima mogao da nosi mnogo toga. Nije bio lep, po vladajućim standardima lepote, ali je bio šarmantan, kulturan, učen, i imao je manire. Otvarao bi vrata. Izvlačio stolicu devojkama u kafiću. Poštovao je starije i pomagao im. Nije bio svadljiv, bučan, naprasit. Činilo se da ga malo šta može poremetiti u sveopštem „haosu“ koji je živeo.

Nije ga remetilo, jer on sve to i nije gledao kao na haos, već kao na život, onakav kakav jeste, mučan i radostan, zavisno od toga kako mu priđeš.

Njegova pokojna majka, učiteljica u Osnovnoj školi, naučila ga je, svojim primerom, skromnosti. Otac, radnik u tekstilnoj fabrici koja se ugasila kad su neki ljudi seli u njene kožne fotelje, naučio ga je da bude zadovoljan onim što ima i da ceni to, pa makar to bio „samo“ žuti stojadin.

Naučili su ga da poštuje sebe i druge. Da prihvati život šta god da mu ovaj „servira“. I da uprkos svemu ne odustaje.

Ljudi iz mesta sa čuđenjem su gledali u Marka. Oko njega su uvek bile lepe devojke, pametne. Uvek svi nasmejani. On je uvek bio nasmejan. Niko ga nije žalio.

Čudili su se, jer nisu mogli da shvate nekoliko stvari.

Kako to da u prastarom stojadinu, kraj Marka, uvek sedi lepa, pametna i pre svega nasmejana devojka?

Kako to da se Marko uvek smeši, a trebalo bi s obzirom na okolnosti da bude depresivan ili mrzovoljan?

Kako to da je pristao da radi u kafiću za dnevnicu od hiljadu dinara, a mogao bi sa diplomom mnogo više? Zašto se ne učlani u partiju?

Kako to da se iz Beograda vratio u malo mesto, jer svi beže iz malog mesta?

Zašto ne nađe ženu koja će se starati o njegovom bolesnom ocu, proći će mu najbolje godine?

Živimo u društvu u kom ljudi razrogačenih očiju, u neverici, (ne)prihvataju činjenicu da momak koji vozi stojadin može kraj sebe imati lepu i pametnu devojku.

Jer, „jebote, šta će s njim u stojadinu, kad ja imam audi?!

Ovim stavom se srozavaju vrednosti čoveka jer se mere isključivo onim materijalnim, opipljivim. Imaš audi, vrediš. Voziš stojadin, niko si.

Živimo u društvu u kom oni sa sela često zataškavaju poreklo, „zapljunu“ na mesto u kom su odrasli jer je „jadno, jer su tamo seljaci, propast, mrtvilo“.

Roditelji se zaboravljaju. Zaboravlja se sve ono što su oni nekad pružali nama, pa kad se razbole, jedino „normalno“ je tražiti ženu da ih pere, hrani, presvlači. I nije tu stvar prezauzetosti, svi imamo ludo radno vreme, premalo ga je za sopstvenu decu, već se i onaj jedan slobodan minut ne iskoristi da ih pozovemo i pitamo „kako ste, jel nešto treba?“ Ne viđamo se ni vikendima. Ni na rođendanima.

Živimo u društvu u kom je sramota konobarisati za „crkavicu“ jer imaš diplomu. Ako pristaneš, automatski postaješ promašen, očajan, ne znaš bolje, ne umeš bolje, nesposoban si., jer bi trebalo da „kidaš, bre!“

U celoj priči oko Marka, ljudi su skrenuli sa uma i iz vidokruga ono što je trebalo da im bude prvo u planu. Ali, nije moglo, jer su se ovde odavno u prvi plan isturile bolesne vrednosti.

Da je Marko vredan momak i da hoće da radi. Zar je bitno gde je trenutno zaposlen i da li je „unovčio diplomu“?

Da je Marko vaspitan, vedar momak.

Da je požrtvovan, brižan. Da poštuje svoje roditelje. Da je zahvalan.

Da je duhovit, načitan i nasmejan. Zar to nije dovoljno da lepa, pametna devojka sedne u stojadin kraj njega? Zar nije lepše slušati šta vozač ima da ispriča, od nemog sedenja u nabudženom autu?

Šta nas to društvo uči već godinama, kada je Marko, takav kakav jeste, predmet iščuđavanja i podsmeha?

Uči nas da postanemo egocentrični manijaci koji gledaju samo sebe. Lešinari koji zarad uspeha (materijalnog naravno) otkidaju i sa mrtvih i sa živih. Da vrednost ljudi merimo vrednošću njihovog auta, stana, garderobe, posla. Da odbacimo roditelje u starosti. Da se smejemo onima koji ne žele da ih odbace. Da gacamo po poštenju, jer „ima bre pošten ovde da propadneš“. Da uspeh merimo ne time koliko smo bogati unutra, već izvan sebe. Da ulažemo u telo, ne u glavu. Da nam sise i usta i zadnjica i skup auto i debeo novčanik i ono biznismen ispred imena… budu merilo „atraktivnosti, uspeha“ i svojevrsna ulaznica u „lagodan život“. Da urušavamo porodicu zbog sopstvenih hirova i poriva.

Marko je i dalje u malom, svom rodnom mestu. Radi u kafiću. Kuva ručak. Uči. Brine o ocu. Smišlja anegdote iz prodavnice i ulice da ga oraspoloži. Vozi stojadina. Druži se sa nasmejanim devojkama.

I u svemu tome ne vidi ništa za čuđenje.

Kešanski: Najgore što može da ti se desi u Srbiji!

Luftika

Share Tweet Share Share Follow