Neka je neobjašnjiva čar u tom donošenju jelke u kuću, otpakivanju starih ukrasa, odabira boja i oblika, kićenja i svetlucanja lampica na tom drvcetu oko koje se okupljaju porodica i prijatelji.
Nema čvrstih dokaza, ali smatra se da je dekorisanje jelke kakvo danas znamo počelo u Nemačkoj u 16. veku, kada su pobožni hrišćani unosili zimzelene biljke u svoje domove i potom ih ukrašavali, piše Istorijski zabavnik. Ali zašto baš jelka, a ne neko drugo drvo?
Drvo besmrtnosti i večnog života
Zimzeleno drveće nije izabrano slučajno! Antičke civilizacije su verovale da unošenjem biljaka u domove odaju počast Bogu Sunca i raduju se zelenilu koje će bujati kada se on pojavi u svoj svojoj slavi na proleće. Rimljani su ukrašavali svoje domove i hramove zimzelenim vrstama u čast Saturna, Boga poljoprivrede. Keltski sveštenici su ukrašavali hramove zimzelenim biljkama koje su predstavljale simbol večnog života.
Reč je dakle bila o običaju koji je svoje korene imao još u paganskim vremenima, kada se na zimu gledalo kao na vreme kada zli duhovi hodaju zemljom i donose smrt. Kako bi se podsetili da će proleće ipak doći, a i kako bi te zle sile oterali od svojih domova, ljudi su zimzelene biljke – koje ne gube svoje četine i odolevaju svakoj hladnoći, unosili u svoje domove i ukrašavali.
Smatra se da je novogodišnje drvo, u hrišćanskoj veri, rajsko drvo sa darovima i svetlima koja predstavljaju mesec i zvezde. Odabrano je zimzeleno drvo kao simbol besmrtnosti i večnog života.
Mala istorija novogodišnjih ukrasa
Prvi ukrasi na jelkama bili su ručno rađeni. Stari Germani su koristili orahe, kolače, jabuke, a kasnije i kokice. Kao osvetljenje, korišćene su prave sveće.
Kada je u pitanju dodavanje svetla na novogodišnje drvo, široko je zastupljeno verovanje da je za to odgovoran Martin Luter, osnivač hrišćanske protestantske crkve u Nemačkoj. Navodno je on, prilikom jedne zimske šetnje po šumi, bio toliko fasciniran svetlucanjem zvezda kroz granje zimzelenog drveća da je odlučio da doda upaljene sveće u dekoraciju svog novogodišnjeg drveta, da bi to kasnije preraslo u lampice koje mi danas koristimo.
Drvo koje nosi tradicionalni naziv “novogodišnja jelka” zapravo često to nije
Mnogo češće je u ponudi zimzeleno drveće poput smrče ili bora, a daleko ređe je u pitanju jela. Zato je možda prihvatljiviji engleski naziv “christmas tree” ili “novogodišnje drvo”.
Međutim, na dekorisanje zimzelenog drveća u domovima nije uvek gledano blagonaklono. Dugo se smatralo da je to paganski običaj, pa je naišao na neodobravanje u mnogim nacijama i verama širom sveta.
Verski fanatizam i želja za očuvanjem “svetog praznika Božića“ su otišli toliko daleko da je u 17. veku u Masačusetsu, u Americi, donet zakon koji propisuje kaznu za sve praznične aktivnosti, uključujući dekorisanje novogodišnjeg drveta.
Kraljica je glavni “krivac” za novogodišnje jelke kakve danas znamo
Sve se to promenilo 1846. godine, kada su kraljica Viktorija i njen suprug princ Albert (koji je bio Nemac) na jednoj ilustraciji za London Njuz prikazani kako zajedno sa decom stoje oko okićenog drveta.
Prva veštačka jelka prodata je 1883. godine u Americi i koštala je 1 dolar.
Nakon toga, milioni engleskih žena poželele su da i one u svojim domovima imaju istu takvu jelku, a trend se skoro trenutno proširio i među Amerikancima koji su još uvek osećali jaku privrženost svojim starim domovinama.
Zbog toga, prva novogodišnja jelka se u Americi pojavila upravo u Novoj Engleskoj, gde je živeo najveći broj engleskih i nemačkih migranata. Do kraja 19. veka postojali su Božićni vašari u svim većim gradovima Evrope, a u Americi je naročito postalo važno pronaći i ukrasiti što veće drvo.
Ta tradicija zadržala se sve do današnjih dana.
Izvor: Istorijski zabavnik
A od Rusije za Srbiju poklon pred praznike – novogodišnja jelka!
Dodaj komentar