Rečenica „Jedan čovek nikad sreće nemao“ za kratko vreme obišla je Srbiju, a Zora Filipović iz Medveđe, koja ju je izgovorila pred Aleksandrom Vučićem, postala je jedno od najprepoznatljivijih lica ovih dana.
Ipak, iza reči koje se skandiraju i dele na društvenim mrežama krije se mnogo teža, lična priča. Zora nije tražila slavu, već pomoć za teško bolesnu unuku. Dok se Srbija bavi njenom izjavom, ona i dalje čeka da obećana pomoć stigne.
O tome kako doživljava iznenadnu popularnost, ali i o porodičnim tragedijama i neispunjenim obećanjima, Zora Filipović govorila je za N1, čiju priču prenosimo u celosti:
Jedina slava koja interesuje Zoru Filipović iz Medveđe jeste porodična, nije svesna koliko se o njoj govori, koliko su odjeknule i koliko ljudi skandira njene reči upućene Aleksandru Vučiću – jedan čovek sreće nemao. Zora Filipović, u međuvremenu, fokusirana na ono o čemu je i tog dana govorila bivšem predsedniku Srbije u stranačkoj predizbornoj kampanji, da je njena porodica doživela tragedije i nepravde i da pomoć za teško bolesnu unuku ne može da dobije. I dalje je traži.
Stižemo u Medveđu gde nas čeka sagovornica i kaže – prepoznaćete me po plavoj rolci i crnoj jakni.
“Mislim da sagovornica nije svesna da nisu potrebne smernice za prepoznavanje i koliko je zapravo postala prepoznatljiva”, kaže reporterka N1.
Naročito ono što je izgovorila.
“Jedan čovek nikad sreće nemao”.
Njene su se reči iz Medveđe proširile na celu Srbiju.
N1: Kažu da niste doneli sreću Vučiću.
“Čula sam to. Omladina je srećna sa mnom, to mogu da kažem i svi mi živimo za decu”, kaže Zora Filipović.
N1: Imam utisak da Vi kao da niste svesni šta se sve dešava.
“Zna me rodbina”.
N1: Ne, znaju Vas i šire. Jel imate društvene mreže?
“Nemam, ali ima ko mi šalje i gledam slike”, kaže ona.
Dok njene slike preplavljuju društvene mreže, Zora iz torbe vadi one koje su njoj najbitnije.
“Želja mi je da nosim njih u tašnici. Evo je, srce moje. Moja unuka. 11 operacija i 11 godina u kolicima”, kaže Filipović.
Zbog nje je, kaže, i stala pred Vučića. Govorila je kako je unuka sa majkom izbačena iz stana, čak i kada su lekari zbog njenog stanja odbili da daju asistenciju ostale su doslovno na ulici. Nabrajala je probleme i porodične tragedije.
N1: Jesu li vam pomogli?
“Ništa, ništa… A imam snimak gde obećava”, kaže.
Na snimku se vidi i kako ona govori, okupljeni se smeju, pa i predsednik opštine.
“I sad se njemu smeju, cela Medveđa. Pomoći će, šta je pomogao, nisu nazvali moju ćerku telefonom, bre”, navodi ona.
Zovu je i pišu sa svih strana, ali do nje dolaze poruke rođaka, ne šire javnosti. Snajka iz Pančeva i drugi rođaci javljaju koliko je njena izjava odjeknula, ali i kako je neki tumače.
“Oni mene prave Vangom, što ovako vrtim, prave me, ne znam kako da kažem…”
N1: Proročicom mislite?
“Da, da. Ali sad više te priče nema, uverili su se da ja nisam ta žena”, kaže ona.
Ona jeste šezdesetogodišnja građanka Medveđe, iz koje su se iselili njeno dvoje dece i šestoto unuka. Udovica je i živi sama.
N1: Jel ovo vaša kuća?
“Ma kakvi moja, privatan stan celog zivota, 47 godina živim u Medveđi”, kaže ona.
Pomoćno osoblje u lokalnoj školi. Radno vreme je od 12, na posao ide u 10:30.
“Uzimam papuče, dok spremim kofe, kad vidim slobodnu učionicu ja čistim”, navodi ona.
I dalje se na poslu, kaže Zora, priča o njenim rečima.
N1: A što ste to rekli, na šta ste mislili?
“Od bola i muke”
N1: Da je danas Vučić ispred vas šta biste mu rekli?
“Rekla bih, što je obećao nije završio”, kaže ona.
A ona svoj posao mora da završava. Ističe vreme za razgovor, jer Zora žuri u školu.
Izvor: N1
Dodaj komentar