Recepti

Zaboravljena srpska jela – ukusni recepti koji su nekada bili omiljeni

U prošlosti se tačno znalo šta se jede u zavisnosti od dana u nedelji i godišnjeg doba. Pre Drugog svetskog rata, velika, debela knjiga “Kuvar”, puna raznovrsnih recepata, bila je kao Biblija za domaćice. Dobijale su ga devojke koje su se spremale za udaju, i bio je čuvan za ćerke kao deo nasledstva.

U skoro svim kućama, jelovnik je bio sličan. Nije bilo frižidera i zamrzivača, a ni previše izbora. Mnoga srpska jela iz prošlosti se i danas rado jedu, ali po nekim novim i modifikovanim receptima, dok su pojedini ukusni recepti koji su nekada bili omiljeni, danas zaboravljeni.

Naše bake, prabake i čukunbake nisu imale ni dovoljno posuda i aparata, ni proizvoda za pravljenje različitih jela. U periodu kada su napravljene prve palačinke na primer, koje su danas jedna od omiljenih poslastica daleke prošlosti, naši preci su se služili samo mlekom, brašnom i jajima, bez ikakvih dodataka, pa su nekadašnje palačinke bile mešavina današnjeg omleta, pogačica i palačinki.

U nastavku teksta saznajte koja su to zaboravljena srpska jela i koji ukusni recepti su nekada bili omiljeni, a danas se gotovo ni u jednom meniju ne mogu pronaći, osim možda u bakinoj kuhinji ili nekom srpskom selu.

Nedeljni ručak uz supu i ajmokac

Nekada su se ručkovi kuvali za dva dana, pa se tako ručak od nedelje jeo i ponedeljkom. Supa sa domaćim rezancima i knedlama bila je kao sinonim za nedeljno popodne. Poslednji dan u nedelji je bio rezervisan za porodično okupljanje i odmor u porodičnom domu.

Nedeljni ručak je bio omiljen, i s nestrpljenjem očekivan i među najmlađima i među starijom gospodom. Domaća supa se pravila sa mnogo povrća i mesa, najćešće pilećeg, što je i danas običaj koji se održao od davnina. Međutim, ono što su naši preci obožavali danas se retko u kojem domaćinstvu može jesti – ajmokac.

Ajmokac je sos od belog luka i piletine skuvane u domaćoj supi. Naime, ovaj sos je uz rinflajš, odnosno povrće iz supe, u kombinaciji sa paradajz sosom, predstavljao kombinaciju ukusa koja je svakome bila omiljena. Danas je u pojedinim domaćinstvima u selima ili na periferiji srpskih gradova u Vojvodini, pored brojnih pravih vojvođanskih specijaliteta, moguće jesti slične soseve, uključujući i ajmokac napravljen na neki moderniji način.

Koh – omiljena poslastica naše prošlosti

Nekada nije postojao veliki izbor slatkiša kao što je danas slučaj, pa su se deca najviše radovala kohu, patišpanju natopljenom u mleku. Ovaj starinski sočni kolač je ukusan, osvežavajuć i lagan dezert, a nekada se rado jeo i za doručak i za užinu.

Kako u prošlosti nije postojao ni preveliki izbor proizvoda, koh je bio najjednostavnija poslastica koja je podrazumevala griz, mleko, jaja, šećer, brašno i različite dodatke po želji, koje je svako domaćinstvo posedovalo u svakom trenutku.

Danas, retko koje malo dete zna šta je zapravo koh, a još manji broj dece je nekada probalo ovu poslasticu iz naše prošlosti. Ovaj dezert se vrlo jednostavno sprema, pa ukoliko niste imali prilike da ga probate kao dete, možda je sada pravo vreme da uz dobar recept za koh iznenadite sebe i svoje najdraže.

Tradicionalno narodno jelo – cicvara

Cicvara je narodno jelo, koje su naši preci spremali skoro svakodnevno. Zadnjih decenija je ovo jelo veoma zapostavljeno, uprkos tome što je vrlo zdravo i kalorično. Cicvara se uglavnom spremala za doručak, ali je to jelo koje je moglo i može da se jede u bilo koje doba dana.

Cicvara je bila rado spreman specijalitet u svakom domaćinstvu, jer se u nju stavljalo ono što se tog trenutka nalazilo u kući. Osnovni sastojci su mleko, brašno i sir, uz dodatak kajmaka. Etnološki podaci navode da se cicvara kuva odvajkada u krajevima koje su naseljavali i koje naseljavaju Srbi.

Najstariji recepti za spremanje ovog ukusnog jela su zapisivani još u manastirskim knjigama. Od kada je kukuruz počeo da osvaja Evropu, kukuruzno brašno je preuzelo ulogu glavnog sastojka cicvare, koju danas možete jesti samo ukoliko posetite srpska sela ili se odvažite da je sami napraviti.

Pita

Kosovska filija sa kajmakom – ukusna pita naše prošlosti

Filija je stari kosovski specijalitet, koji se pripremao ispod sača. Ovo zaboravljeno jelo je vrsta pite, koja se služila uglavnom za doručak uz jogurt ili domaće kiselo mleko. Ukusan recept za kosovsku filiju je bio omiljen na jugu zemlje, odakle i potiče.

Za spremanje je potrebno brašno, voda, jaja, so, kao i kajmak kojim se testo filuje. Smesa za dobijanje ove pite je poprilično slična smesi za palačinke, samo malo gušća. Sama priprema podrazumeva malo više vremena zbog pečenja, ali dobijeni proizvod je vredan svakog truda. Stoga, iako se danas preferiraju zdrava, ukusna i brzo pripremljena jela, kosovska filija je specijalitet koji je vredan svakog utrošenog minuta na spremanje.

Iako je kosovska filija sa kajmakom rado pravljeno jelo u našoj prošlosti, danas je gotovo nemoguće pronaći restoran u kojem se može probati ovaj specijalitet. Ali, uz malo volje i želje, možete sami spremiti jednu od omiljenih pita koju su naši preci obožavali.

Potaž kao najzdravija čorba prošlosti

Tanjir toplog potaža od povrća služio je u prošlosti kao lek za prehladu. Naime, potaž od bilo kog povrća je pun vitamina i korisnih minerala, što su znali i naši preci koji su bebe i malu decu hranili i lečili toplim potažom.

Danas su na mesto potaža došle raznorazne supe iz kesice, koje nesumnjivo imaju mnogo manje hranljivih materija. Za pripremu potaža, potrebna je jedna vrsta povrća od kojeg će se praviti sam potaž, a svaki se pravi slično ili gotovo isto.

Potaž je nesumnjivo bitno obeležje gastronomije naše prošlosti. Danas postoje pojedini restorani i domaćinstva koja su u svoj meni vratili zdrav, domaći potaž, pa ukoliko do sada niste probali tanjir zdravlja, možda je upravo sada pravo vreme da to promenite.

Pojedina domaćinstva i dalje čuvaju tradicionalnu srpsku kuhinju, ali uprkos tome pojedina jela polako padaju u zaborav. Jedna od najčešćih grešaka koje pravimo u kuhinji je kuvanje samo već dobro poznatih jela, bez eksperimentisanja. Zato pitajte bake i mame za stare recepte zaboravljenih srpskih jela i iskusite prave ukuse naše prošlosti!

Kome je kurkuma lek, a kome je zabranjena?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

M

Mateja Panović

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Šteta je što se naša hrana i ishrana promenila za 180 stepeni poslednjih 60-70 godina. Potičem iz jednog zaostalog ruralnog kraja iz istočne Srbije… Imao sam tu sreću, mnogi su govorili nesreću da se rodim i odrastem u mestu koje je moderan život i industrijska revolucija dugo zaobilazila… Hrana koju sam jeo jeste pravi crni hleb, od raži, ječma, ovsa… Kvasca nije bilo, a za narastanje se koristilo prevrelo testo koje se pravilo tako što se brašno mešalo sa penom koja se sakupljala pri fermentaciji vina ili komine za rakiju…
    Što se tiče toga, najčešće se jeo kačamak, gusti, od belog brašna… ili proja od istog… Među namirnicama bilo je dosta dovljeg povrća, zelenog lisnatog, na primer: štira, lobode, lišća čička, malsačka, cikorije, divljeg zelja i slično… A jela se i divlja čičoka, koja se kasnije trebila kao korov… Jeo se i koren čička, kao i koren cikorije i malsačka… Bilo je i nešto krompira, i to puno više vrsta nego danas… Kod nas je bio omiljeniji obojeniji krompir… Jele su se mahunarke, uglavnom pasulj, raznobojni… To je bilo bar 7-8 vrsta razne veličine i boje… Jelo se dosta boranije, ali ne pržene na masti ili ulju, već kuvane pa začinjene umućenim jajima i sirom… Tako su se spremale i čorbe od štira, lobode, zelja… Variva su se pravila dinstanjem zelja, čička, lobode… Za spanać nismo baš znali… Cvekla i repa su se koristile kao zelje (njihov list), a kasnije, kada sazru, pekle su se u rerni ili ispod sača, ili na žaru, kao i krompir… Od cvekle se oravila salata… Sirće se pravilo fermentacijom grožđa ili jabuka… A pre sezone, kad nestane, i od kselih zelenih šljiva… Pošto se radi o planinskom kraju, živelo se pastirski, ovce su bile skoro pa jedine, dok nije se počelo sa kravama, svinjama itd… Možda negde i koze… Ovce su se koristile zbog vune i odeće, ćilima…zatim mleka i sira, i na kraju mesa… ali najmanje mesa… Sve se radilo sopstvenim rukama, nije bilo mašina, pa je meso bilo skupa namirnica… Bilo je živine, ali ne kao sada, jedno domaćinstvo koje je brojilo preko 10 članova, imalo je najviše 20-ak kokošaka… I ta živina je bila slobodna kao sve životinje, pa se odgajala na paši travom i insektima… Te domaće prirodne kokoške nosile su jedno jaje u 2-3 dana… Zato su se i jaja štedela i koristila kao dodataj hrani a ne glavna namirnica… Isto je bilo i sa sirom, a i mleko se jelo štedljivo…
    Ja ne mogu da verujem da nigde nema zapisa o našoj starinskoj originalnoj ishrani, namirnicama, količini i načinu pripreme… Ili, o načinu života naših predaka pre industrijske ere… koja je kod nas, u većini sela, bila do 50-tih godina prošlog veka… To su ljudi koji su živeli, u većini, preko 90 godina… Hrana koju su oni jeli, jele su generacije vekovima unazad… A onda je došlo belo brašno zbog modernih mlinova, šećer, ulje, margarin… i svo zlo koje je industrija stvorila… A sa mašinama-traktorima, i samo meso je postalo puno jeftinije=dostupnije, pa je ishrana počela da se bogati mesom, mastima i šećerima… a bolesti da se množe, dok je životni vek postajao sve kraći… Moj pradeda i prababa su živeli 90+ godina (pradeda 96 a prababa 98, a od oca 92 i 88). Moj deda je živeo 74 godine, a baba 58, a sa druge strane 84 i 79. Moja majka je živela 59… I jedino mi je još otac živ u 64, ali omiljeno mesto mu je lekarska ordinacija… Ja sam još od 33 oboleo… Da li vam to nešto govori? Jesmo li ostvarili progres o kome stalno slušam… Deca nam se rađaju bolesna danas, a skoro svako drugo nosi naočare… Da li je to normalno? Da li se iko sem mene zapita o svojim izborima i napretku koji smo postigli… O tome kako smo zdravljem platili konfor i praktičnost. Praktičnost da hranu kupimo na ne gajimo i spremamo… Uštedeli smo vreme za uzgoj i pripremu hrane, ali umiremo prerano. Čak i seljaci danas, uzgajući hranu za sebe, koriste herbicide jer je to praktičnije i lakše od okopavanja, od motike… i koncentrate jer ot toga pile ili prase dvaput brže rastu, a krava daje puno više mleka…. Treba li nam više? Pitam se svakoga dana… I još se pitam, kad već ne mislimo na sebe, zašto ne mislimo na našu decu… Ona su nevina… Zašto ih svesno i nesvesno razboljevamo…?