Kolumne

Vučićev ekspoze iz 2014. i obračun sa partijskim zapošljavanjem: „Dragi građani, ta era je završena!“

Foto: Tanjug

“Državni pos’o je državni pos’o”, poštapalica iza koje danas nedostaje samo ono hrišćansko “Amin”. Za razliku od onoga “samo sloga Srbina spašava”, ideala koji Srbi nikada nisu dostigli, ovaj opštinarski sindrom ukorenio se u društvo poput čašice rakija.

Država i služi da aktivno reguliše međuljudske odnose, da kontroliše tržišta i garantuje stabilnost, ali država u Srba pre svega služi interesima partije na vlasti. Tako je bilo i tako će, po svemu sudeći, biti dok poslednji čovek ne ode iz ove zemlje i za sobom ugasi svetlo i zatvori vrata. Da ne kažem Dveri.

Svaka bogovetna opozicija je u prethodnih trideset i kusur godina mojeg bivstvovanja u ovom planetarnom kutku, obećavala nešto što nije smela i želela da ispuni onog trenutka kada se dokopa vlasti. Nešto što joj nikako ne ide u korist, što joj direktno puca u kolena ionako nestabilnog opstanka na muci stečenoj vlasti.

Država poslodavac, uređenje je koje od vajkada garantuje siguran glas. Zategneš i pripretiš katastrofom, otkazima i reformama, a onda se pojaviš kao spasilac, kao ona intergalaktička “neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar”.

Nije rešenje “privatizova’ vodu, vazduh, zemlju”, jer to neće rešiti sve naše probleme. Ubedili su nas, a to su radili studiozno i vrlo temeljno, da smo nesposobni i neodgovorni prema sebi samima te da državno upravljanje velikim preduzećima ne može ni pod kojim uslovima biti profitabilno.

Da je čuveni ‘CEO’ neuporedivo isplativiji naziv od direktora.

Jednostavno nije istina. Tačka pucanja je odabir kadra koji će da obavlja tako senzitivan i odgovoran posao za svoju zajednicu. Poenta je nedostatak morala, lakoća lopovluka iz zajedničke kase, bestidnost i uverenje da ste taj položaj zaslužili zbog partijske poslušnosti, godina poltronstva i izgovorenih laži.

Istovremeno prizivamo privatizaciju “žila kucavica” privrednog sistema dok istu satanizujemo kao najveće zlo i bolest koja nas je kolektivno napala i razorila.

Danas je predsednik koji suvereno rukovodi partijom (čitaj državom), a te 2014. godine je konačno sa najbizarnijeg mesta PPV-a (prvog potpredsednika Vlade) avanzovao do mandatara za sastav nove Vlade Srbije.

Javnosti i budućim ministrima predstavio je maratonski ekspoze u kojem su ključne reči bile: Promena, modernizacija, konsolidacija.

Uspavanim poslanicima i ministrima uglavnom je govorio o ekonomiji i ekonomskoj konsolidaciji, razvijanju privatnog sektora i oštrim rezovima za dobrobit države i društva. Citirao je svetske filozofe i ekonomske teoretičare, pominjao “žute” prethodnike, te obećavao nadljudski napor da Srbija krene putem uspeha.

Ekspoze kao skup lepih želja, osam godina kasnije ostaje kao istorijski trag uspona Aleksandra Vučića početak izgradnje kulta njegove stroge, a opet tako blage ličnosti. Do savršenstva odigrana uloga omiljenog sina, zeta i unuka istovremeno.

Ono što je i te kako zanimljivo izdvaja se samo po sebi. Upravo se radi o partokratiji, stranačkom zapošljavanju i isisavanju budžetskih sredstava.

Umesto obećanog kraja takve pogubne, ukorenjene prakse, umesto partokratije, došli smo na nivo nečega što se najpribližnije može odrediti inovativnim terminom sektokratije.

A šta je, između ostalog, te 2014. godine izrekao tadašnji mandatar za sastav Vlade?

– Tokom mnogo godina, vladama u Srbiji je bilo najlakše da zapošljavaju ljude u javni sektor umesto da im pomognu da sami stvore nešto. Ti ljudi koji su zapošljavani nisu bili obični ljudi. Mnogi od njih su bili partijski ljudi, sa vezama, bliski vlasti. Bio je to zavet ćutanja – mi te zaposlimo, a ti i tvoja porodica i prijatelji glasate za nas. Nije to bilo samo sa jednom partijom, bio je to slučaj sa svim partijama.
Umesto da podstiče snalažljivost i kreativnost, sistem je motivisao ljude da ne rade ništa osim da traže veze. Ovakav sistem ubija pokretačku snagu ljudi i pretvara naše mlade ljude u cinike. Uči ih da se znanje, zalaganje i talenat ne nagrađuju – već samo veze. Dragi građani – ta era je završena! – više nego odlučno je za skupštinskom govornicom rekao Aleksandar Vučić.

Naravno da ni tada nije pravio pauzu za odlazak u toalet, što je njegov nekadašnji najverniji obožavalac Zoran Babić prvi primetio tek iduće, 2015. godine. Ovo uvlakačko ponašanje kasnije mu je samo doprinelo za nestanak onih čuvenih 2 minuta iz Doljevca.

Osam godina kasnije svedoci smo da se u našem društvu pojave poput tada pomenute snalažljvosti zaista vrednuju možda i više nego ikada pre. Parola “snađi se” pre svega ostalog označava ne tako skrivenu poruku – učlani se.

Taj zavet ćutanja, “mi te zaposlimo, a ti i tvoja porodica i prijatelji glasate za nas”, još “brže, jače i bolje” se nastanio u svesti malograđana koji lično bogaćenje ili pak puko preživljavanje predstavljaju zaštitom nacionalnih interesa.

Ima i istine u ovom tragikomičnom odeljku. Zaista smo postali cinici. Nažalost, odavno smo utvrdili da se znanje, zalaganje i talentat ne nagrađuju, već samo veze i vezice.

Ipak, obećanje na kraju posebno je interesantno:

“Dragi građani – ta era je završena!”

blic 850
Foto: Preuzeto sa Reddita

Vučić i njegovi saborci su nam to bez svake sumnje završili. Partijska knjižica poslednih par godina je vrednija nego ’45, a ovaj deo ekspozea današnjim čitanjem vređa inteligenciju i zdrav razum svih slobodoumnih ljudi.

Od Komunističke partije Jugoslavije, preko Socijalističke partije Srbije pa sve do Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, svi od reda su nastavljali sa ‘uhlebljenjem’ kao strategijom opstanka i kupovinom mira.

Članovi su samo menjali dresove, dokazujući da je ideologija inferiorna kada dođe u susret sa golim interesima pojedinca. U stanju smo da od komuniste preko noći postanemo verujući nacionalisti, od gospode i gospođa konvertovani drugovi i drugarice, a onda i braće i sestre.

Jedan te isti sistem je tu ljudsku pokvarenost obilato nagrađivao, uvek više vrednujući podanike nego slobodne građane.

I ta era ne da nije završena, nego nam je i dalje svima neprijatno koliko nam dobro ide.

Zlatno doba je prošlo! Što smo živeli lepo, živeli smo, kreće ledeno doba gore od 90-tih

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

44 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap