„Uspeli smo da obezbedimo da ljudi imaju i struje i gasa, da hodaju u gaćama i majicama po kući, da niko neće džemper da obuče, jer su temperature po 22 i 23 stepena ili 25 stepeni“, izgovorio je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, na konferenciji za novinare posle skupa “Mogućnosti ulaganja u obnovljive izvore energije na Zapadnom Balkanu”, optužujući po ko zna koji put građane za bahato ponašanje u vremenima krize.
Deset godina Vučić nas optužuje da smo lenčuge, neradnici koji samo uzimaju i zahtevaju od bnbcvy države, a za nju ništa ne daju. Obećavao je stezanje kaiša, ali i zlatno doba koje dolazi “za dve, najkasnije tri godine”. Prošla je jedna, ne godina već decenija, ali ništa ne brinite, biće sve kako treba za još dve, najviše tri decenije.
Mi smo ekonomski tigar, ali nismo energetski medved. Tu smo se preračunali. Zato se mora štedeti, a ne hodati razgaćen bez džempera i vunenog nakurnjaka. Nervira Vučića što je grejanje pušteno, a dnevne temperature još uvek nisu ni blizu nule. Kao da narod to grejanje ne plaća tokom čitave godine. Uslugu koju koristi tek nekoliko meseci.
Kako domaćinski vodi državu, čime ne propušta da se pohvali, možda ove zime i preteknemo mi po stanovima, a šta će biti dogodine niko ne sme ni da zamisli.
Očekuje se rast cena energenata za građane i privredu, ali pre svega, kao i uvek, preko leđa građana.
Bezobrazluku u Srbiji nema kraja, a tu se posebno ističe predsednik najbezobraznije političke stranke u istoriji višepartizma. Postavio je nove standarde bezobrazluka, da bi se čitavom svetu predstavio kao “vrlo pristojan” čovek, spreman da svima odgovori, pa i samom sebi, kada smatra da je to neophodno.
Optužujući građane za neodgovornost i koristoljublje u odnosu na državni aparat, možda bi predsednik mogao da krene od sebe i svojih najbližih saradnika koji su čitav vek proživeli na državnoj sisi, koji su na istu nakačili mnoge nestručne i falsifikatima obrazovane kadrove koji ih održavaju na vlasti svojim i glasovima svojih prijatelja.
Pomalo je tužno i neozbiljno kada čovek, koji se toliko grčevito borio da stigne ovde gde je danas, zapomaže i prenemaže se svakih nekoliko dana. On, koji je dobrovoljno na svoja leđa navukao toliki stepen odgovornosti za živote više od 6 miliona ljudi. Bilo nas je i više, no taj manjak živih je samo jedna od posledica koju i dalje trpimo.
Neki su se spasili prevremeno napustivši ovaj nama poznati (polu)svet, drugi su otišli ‘preko’ u potrazi za zdravim razumom i životnim standardom, a mi koji smo još uvek tu svedočimo obaranju te granice realnog i imaginarnog, pristojnog i bezobraznog, urušavanju kolektivnog imuniteta koji nas je nekim čudom do sada delio od ludila.
Sve je izjednačeno, moralni standardni su nestali u cunamiju zvanom SNS, a epicentar je danas na Andrićevom vencu odakle se šefuje ostatku Srbije.
Ovaj narod je kroz više generacija davao mladost, veru, ideologiju, suvi život za ovu zemlju i mnoge hohštaplere koji su zajahali njen tron i niko nema pravo da vređa i mentalno progoni ljude koji su nekim čudom i dalje ostali ovde da žive. Narod koji se zarad opstanka odricao apsolutno svega vrednoga dočekao je da ga jedan Aleksandar Vučić, heroj nad herojima, svakodnevno proziva za razmaženost i nespremnost na žrtvu.
I sve to dok se pojedinci iz vlasti besomučno bogate, useljavaju u vile na Dedinju koje takođe treba zagrejati i strujom snabdeti. Kome mi lenjivci još trebamo da plaćamo račune, kome dugujemo ovaj luksuzni život koji prolazi mimo nas, kome da zahvalimo na mlakim radijatorima i čiju ruku da celivamo?
Puštaj to grejanje i ne pitaj mnogo, kao što i nas niko ne pita odakle plaćamo naše račune.
Dodaj komentar