Magazin Novi Sad

Novosadski tatu umetnik pravi unikatne trotinete kakve ne možete pronaći nigde u Srbiji (FOTO)

Unikatni trotineti naslovna
Foto: Luftika

Verovatno ste nekad pogledali rijaliti šou “Pimp my Ride” ili “American Chopper”, u kojima se krševi preuređuju u automobile iz snova ili izrađuju motocikli po meri, po dizajnu koji ste baš vi zamislili.

Sličnu priču, na novosadski način, rešio je da realizuje Igor Georgiev, koji se bavi izradom unikatnih, „custom“ trotineta – običnih i električnih, kakve ne možete pronaći nigde u Srbiji.

Igor je stari adrenalin džanki, skejter i zaljubljenik u BMX bicikle, a jedno vreme se bavio i tetoviranjem. Po zanimanju je nautički tehničar, iako taj posao nikad nije radio.

Novosađanima je poznat i kao vlasnik udruženja građana „Recycle Bin“, gde članovi kluba uvek mogu da svrate na „čašicu razgovora“ i uživaju u žestokom rokenrol zvuku u prijatnoj atmosferi.

„Recycle Bin“ se preko nedelje pretvara u pravu radionicu, gde Igor brižljivo brusi, vari i spaja svoje nove projekte – svojevrsni brend u nastajanju – „Tattoo Bikes„.

Varenje trotineti 1
Foto: Luftika

Redakcija Luftike je navratila do kluba da proveri šta sve ima u ponudi i kakvi su mu dalji planovi, a zatekli smo ga u radnoj atmosferi, sa kacigom na glavi i aparatom za varenje u ruci.

Muzika i strast prema kruzer biciklima kao inspiracija

– Ideju sam dobio tako što sam se dopisivao sa drugarom Meksikancem iz Teksasa preko Fejsbuka, spojila nas je ljubav prema bendu Suicidal Tendencies. Video sam da je počeo da se bavi izradom kruzer bicikala – čopera. Međutim, u Americi sve delove imaš da kupiš, pa ne moraš ništa da praviš, već samo sastaviš konstrukciju koju si zamislio ili dizajnirao i prodaš proizvod za gomilu novca.

U tom trenutku bio sam nezaposlen, pa sam pomislio – zašto se ne bih i ja time bavio. Upravo zbog toga sam upisao kurs za zavarivanje, iako do tada nisam imao dodirnih tačaka sa tim zanatom. Bežao sam od struje, čak i kada je trebala sijalica da se zameni – zamolio bih nekog drugog da to učini – priča nam Igor kroz smeh, dok se prostorom širi miris spaljenog metala, pošto upravo završava kućište za novi električni trotinet.

Trotineti brušenje
Foto: Luftika

Trotineti su sve popularniji, posebno oni električni, pa pored klinaca, nije nikakva retkost da u Srbiji vidite ljude u odelu koji koriste ovaj vid prevoza, kako bi brzo stigli na svoje odredište.

Problema sa parkingom nema, kao ni troškova za gorivo, a mnogo su manje štetni po životnu sredinu od klasičnih motornih vozila.

Snalaženje za delove, čega nema – sam napravi

Igor je prvo imao ideju da pravi čoper bickle, ali je potom odlučio da isprati trenutnu euforiju za električnim biciklima, trotinetima i motorima.

– Pošto u Srbiji ne možeš da kupiš vile i ostale delove koji ti trebaju, odlučio sam se da počnem da ih pravim sam – spajam, sečem i zavarujem. Gotove komade nabavljam iz inostranstva preko interneta, ali i preko domaćih dobavljača koji prodaju jeftinije delove, poput točkova i baterija. Interesantno je da u Srbiji ne možeš kupiti elektromotore koji su meni potrebni – priča nam Igor.

Kako većinu potrebnih stvari naručuje onlajn, desilo mu se i da ga prevare – naruči određeni deo, koji nikad ne stigne na njegovu adresu.

– Preko jednog sajta – prevare – kupio sam elektromotor sa svim kontrolerima i kablovima, ali nikad nije stigao. Dobio sam regularan broj pošiljke koja je stigla ne u Srbiju, već u Pariz, na žalost. Kada sam posetio sajt sa kojeg sam poručio deo, više nije postojao, kao ni novac koji sam uzalud potrošio – podelio je sa nama svoje muke.

Dizajn i prepravke radi „u hodu“

Trotinete dizajnira praktično na licu mesta, osim ako nema specijalnih prohteva mušterija, a za izradu jednog potrebno mu je otprilike mesec dana, pošto i dalje ima „dnevni“ posao.

– Za obične trotinete, govorim o mašinskom delu – dizajn i varenje – treba mi mesec dana, pošto se još uvek paralelno bavim poslom moderatora za kompaniju Adobe. Radim od 8 do 15, a kad završim, dolazim u radionicu da majstorišem. Planiram da se u skorije vreme potpuno posvetim ovom zanatu.

Dizajniram ih iz glave, ad hoc – planirao sam da prvi elektro-trotinet bude dužine starog skejtborda iz 80-ih – prema toj dasci sam krojio sve ostalo, ona je bila osnova. Kada sam shvatio da imam problema sa dužinom sajle, bio sam primoran da sam napravim nogostup, kao i da odradim druge prepravke – na kraju sam smanjio dimenzije trotineta. Ništa ne crtam u Auto Cad-u, sve ide u hodu – priča nam majstorske muke Igor.

Sledeći projekat – električni motor

Njegovih ruku delo već voze par zadovoljnih mušterija po gradu, a trenutno, paralelno sa „običnim“ dvotočkašem, izrađuje i električni trotinet na četiri točka.

– Nisam čuo ni za jednog kolegu u koji se u Srbiji bavi ovim „zanatom“. Znam da jedan momak iz Futoga pravi unikatne čoper bickle, ali za električne trotinete nisam čuo.

Možda neko i pravi, ali to nije došlo do Novog Sada. Trotineti koje sad izrađujem su praktično neki nusproizvod. Projekat koji sledeći imam na umu je unikatni električni motor – otkriva nam Igor svoje planove.

Tetovaža kao prva ljubav

Brend je nazvao “Tattoo Bikes”, upravo zbog njegove ljubavi prema tetovažama, kojima se ranije bavio, iako sebe ne voli da naziva tatu majstorom, pošto nikad nije naučio da radi portrete.

– Pre sam živeo od tetoviranja, a ljubav prema ovom zanatu mi je usadio drugar na času, još u trećem razredu osnovne škole, kada mi je zabio pero u ruku i ja sam video trag koji ostaje.

Sve je krenulo sa elektromotorima iz autića. Imam na sebi dve-tri tetovaže koje su urađene žicom od gitare i elektromotorom – priča nam Igor.

Avantura u Bugarskoj

Kada je ostao bez posla u jednom popularnom časopisu, odlučio je da novac koji ima uloži u opremu za tetoviranje. Slabo se bavio ovim poslom u Srbiji, već je više radio u Bugarskoj, gde je imao sopstveni studio za tetoviranje.

– Jedne godine sam upoznao u vozu drugaricu iz Novog Sada, nisam je ranije poznavao, iako je živela dve zgrade od mene, pošto smo išli u različite škole. Ona je u Bugarskoj studirala, radila pirsing, pa smo došli na ideju da otvorimo zajednički studio. Tako smo funkcionisali tri godine, koliko sam proveo u Sofiji, a živeo sam isključivo od tetoviranja – kaže Igor.

Tetovaže
Foto: Facebook / Igor Georgiev

Kaže da je najviše voleo da radi one motive, koje drugi tatu majstori izbegavaju – maorske tetovaže, koje se pogrešno kod nas nazivaju tribalima, jer sa sobom nose specifičnu priču, koja možda drugima na prvi pogled nije jasna.

Nepoverljivost srpskih ljubitelja tetovaža

Po povratku u Srbiju, još neko vreme se bavio ovim zanatom, a poslednji put je „komercijalnu“ tetovažu uradio 2013. godine.

– Prestao sam, jer su ljudi nepoverljivi ako im ponudiš isti kvalitet za manju cenu od konkurencije. I dalje imam kompletan pribor, tetoviram isključivo drugare i sebe. U Srbiji sam radio u sopstvenom domu ili u stanu mušterija, što se ispostavilo kao pun pogodak.

Puno ljudi ne želi da ide u studio, već se prijatnije osećaju u domaćoj atmosferi, posebno ako rade tetovaže na intimnim delovima tela. Poslednju „komercijalnu“ tetovažu odradio sam 2013. godine, na „Tattoo-expo-u“ u Budimpešti. Nas trojica smo tetovirali jednoj devojci obe noge, menjali smo se se dok nismo završili šta je zamislila – priseća se Igor.

„Bacamo previše stvari koje se mogu iskoristiti“

Kao što smo već napomenuli, svoj klub, tačnije udruženje građana, preko nedelje pretvara u radionicu, ali kaže da su članovi uvek dobrodošli.

Ponekad bude nered, bude piljevine i otpadaka, ali se uvek potrudi da sredi lokal do vikenda, da bude spreman za druženje.

Recycle Bin Novi Sad
Foto: Luftika

– Trošimo i bacamo stvari koje mogu da se iskoriste – i na trotinetima koje pravim, trudim se da upotrebim već postojeće delove. Ima toliko stvari oko nas koje možemo korisno iskoristiti, umesto da ih bacamo.

Uvek sam voleo da sedim za šankom, pa sam pomislio da je došlo vreme da pređem sa druge strane, što sam i učinio 2015. godine, kada sam otvorio „Recycle Bin“. Hteo sam da napravim lokal za nas, matorce, jer svugde gde sam izlazio, postojale su neke zabrane. Ceo enterijer napravio sam isključivo od recikliranih stvari, osim šank ploče i dva snouborda, na kojima se takođe može odložiti piće – priča nam Igor kako je „Recycle Bin“ dobio ime.

„Pank, ploče i prijatelji“

Članstvo u udruženju ide po drugarstvu, a prostor nije ni zamišljen da funkcioniše kao klasičan kafić.

– Cuga se plaća kao donacija. Ne može da uđe svako sa ulice i naruči tri viskija i dva krambabuli punča. Ovo nije kafana, ima piva, sode, poneka rakija, ali sve funkcioniše na drugarskoj osnovi.

Ostao sam veran prvobitnoj ideji – „pank ploče i prijatelji“, mada sam trenutno izbacio ploče – kaže Igor kroz smeh.

Ljubav prema životinjama

Osim brige o životnoj sredini, ovaj svestrani tatu umetnik i majstor za trotinete se trudi da pomogne i životinjama, ali i drugim ljudima.

Na šanku svi članovi kluba mogu da ostave prilog za „SPANS“, novosadsko udruženje koje se bavi udomljavanjem pasa i drugih napuštenih životinja.

Igor Georgiev
Igor Georgiev, Foto: Luftika

– Oduvek sam bio ljubitelj životinja, posebno pasa, a nedavno sam brinuo i o jednoj maloj maci, koja je živela kod mene u radionici, dok nismo uspeli da je udomimo i pružimo joj preko potrebnu negu.

Kada mi se ukazala prilika da opet mogu da imam psa u životu, usvojio sam ga upravo preko „SPANS-a“, zbog čega sam im zauvek zahvalan. Zato na šanku postoji kutija za donacije, u koju članovi udruženja mogu da ubace prilog po želji – objašnjava nam ovaj ljubitelj životinja.

Solidarna kuhinja za ljude bez krova nad glavom

Inače, nekoliko godina je na spratu funkcionisala solidarna kuhinja, pod nazivom „Kanta„, koja je obezbeđivala jednom nedeljno preko potrebnu hranu ljudima bez krova nad glavom. Čitav projekat je trajao nešto više od tri godine.

– To je bila super priča, prijatelji Tijana i Goran Filipaš su došli na ideju da naprave solidarnu kuhinju. Nažalost, samo jedan dan u nedelji, jer nije bilo više novca. Kuvala se hrana, ljudi su dolazili i plaćali za obrok koliko su želeli. Čitav promet je korišćen da se skuva određena količina hrane i u subotu podeli ljudima na ulici.

Kasnije je „Crna Kuća“ sličnu priču podigla na mnogo viši nivo, koja i dalje funcioniše i svaka im čast na tome. Oni su trenutno jedini u gradu koji organizuju tako nešto – završava Igor priču za Luftiku.

Unikatni trotineti
Foto: Luftika

Ostavljamo ga  da nastavi sa poslom, na radost budućih mušterija, koje će moći da se pohvale potpuno unikatnim prevoznim sredstvom, nastalim isključivo kao rezultat njegovih veštih ruku i neizmerne strasti koju ulaže u svaki projekat.

Novosadski Stiv Irvin živi prirodu i rokenrol, a od njegovih snimaka zastaje dah

298 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap