Magazin Novi Sad

Novosadski Stiv Irvin živi prirodu i rokenrol, a od njegovih snimaka zastaje dah

Foto: Luftika

Postoje ljudi koji žive za prirodu. Kojima boravak u divljini predstavlja smisao života.

Oni kojima nije problem da na debelom minusu, kada svi sede u toplim domovima, ili letnjoj žegi, u šumi prepunoj komaraca, stprljivo čekaju da zabeleže savršen trenutak, koji samo priroda može da podari, okom svoje verne kamere.

Jedan od takvih ljudi je Novosađanin Silard Kovač, poznati snimatelj prirode i njen veliki zaštitnik.

Silard je autor brojnih dokumentaraca, koje je neretko snimao u ekstremnim uslovima, ali i veliki hedonista i boem i ljubitelj dobrog rokenrol zvuka.

Iskoristili smo priliku da sa njim popričamo o najzanimljivijim trenucima koje je iskusio u brojnim avanturama, o aktivizmu, gastronomiji i stanju prirode u Srbiji.

Ljubav prema prirodi i fotografiji postoji još od ranog detinjstva

Kovač je bio jedan od onih srećnika koji je rano pronašao svoj životni put, tačnije sam mu se ukazao. Još se u petom razredu osnovne škole, preko oca drugara iz razreda koji je bio ornitolog i fotograf prirode, upoznao sa ova dva sveta u koje se odmah se zaljubio.

Kada je shvatio da obožava da fotografiše ptice, vremenom je počeo da ulaže u opremu. Započeo je sa skromnim aparatom Smena 8, da bi na kraju stigao do Kenona i Sonija.

Foto: Silard Kovač

– Svi koji se bave fotografijom prošli su taj put, a kod mene je išlo nekako spontano, od najranijeg detinjstva. Polako sam se sve ozbiljnije upuštao u celu priču, usledile su i prve izložbe. Zatim sam upisao ekologiju, ali je nisam završio, već sam prešao na kameru na Akademiji umetnosti. Kako je usledilo digitalno doba, kamera je postala moj prvi izbor – započinje Silard priču za Luftiku.

Snimanje prirode je specifičan posao, zahteva strast i predanost

On ističe da je snimanje prirode vrlo specifičan posao, gde je najbitnija strast i znanje o ovoj temi, posebno o onom što se snima.

– Za svaku životinjsku vrstu koju snimam prethodno izvršim detaljno istraživanje. Moram da se skroz upoznam sa materijom pre nego što izađem na teren. Puno nam znači i iskustvo lokalaca – ističe Kovač.

Foto: Silard Kovač

Pored osnovne – kamera i objektiva, potrebno je jako puno dodatne opreme, koja pomalo podseća na lovačku, međutim, pravi se po principu štapa i kanapa, u zavisnosti od situacije.

– Razne priručne objekte koji mi pomažu da realizujem snimanje, osmišljavam i pravim u sopstvenoj režiji, uz pomoć drugara. Sve treba napraviti da je lako rasklopivo i prenosivo, poput vodenih i kopnenih čeka ili splavova, na primer – kaže Silard.

Izgradnja mini hidroelektrana je „klanje vola za kilu mesa“

Jedan od mnogobrojnih dokumentaraca, na koji je posebno ponosan, je „Crna senka zelene energije“, koji govori o borbi stanovništva regiona protiv krupnog kapitala i gradnje malih hidroelektrana.

To je bio jedan od prvih filmova sa tom tematikom, u vreme kada ekološki aktivizam ove vrste još nije postao mejnstrim. Autor čitavog projekta je bio Dragan Gmizić, sa kojim Kovač sarađuje već dugi niz godina.

– Mislim da ovakvi projekti itekako doprinose rešavanju ekoloških problema, kojih ima neverovatno mnogo u našoj zemlji. Laici nisu ni svesni kakvo je stanje bolesnika zvanog priroda, ne samo ovde, već i u regionu – ističe Kovač.

Film je emitovan na televiziji N1, a vremenom se širio putem društvenih mreža, tako da je poruka našla svoj put do šireg auditorujuma.

– Izgradnja mini hidroelektana je „klanje vola za kilu mesa“, čista profiterska beskrupulozna kapitalistička priča. Minorna je proizvodnja struje koja se na ovaj način ostvaruje, a rečice se nepovratno uništavaju. Rekao bih da je film poslužio kao dobra alatka aktivistima u rešavanju tog problema. Sada je mnogo teže nekom investitoru da započne takav projekat, jer postoji neizvesnost da li će se pobuniti lokalno stanovništvo – kaže Kovač.

Zelena agenda je postala politički mejnstrim, ali i dalje ima pravih boraca za prirodu

U filmu je sarađivao i sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, koji tada nije bio poznat široj javnosti, a danas predvodi organizaciju „Ekološki ustanak“.

– Kada smo ga snimali, stvarno mi se čovek svideo, ono što je pričao imalo je smisla. Mislim da je i dalje na pravoj strani, da su mu porivi iskreni – opusuje Silard saradnju sa Ćutom.

Kako je trenutno u Srbiji zelena agenda izuzetno aktuelna, kao i da u žiži javnosti nikad nije bilo više ekologa i zaštitara, dok je situacija sa prirodom nikad gora, zanimalo nas je šta on misli o čitavoj situaciji, ko je tu zaista iskren?

– Mislim da ovaj problem nije prisutan samo u ekologiji, već i u mnogim drugim sferama aktivizma i samog društva. Sarađujem sa nekim organizacijama za koje znam šta rade, poput Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS), čiji sam član od 1991. godine. Daleko od toga da su oni jedini, ima ih više, ali ima i dosta organizacija koje koriste trenutnu situaciju – ističe Kovač.

Nismo shvatili značaj prirode, ekonomija odnosi pobedu nad ekologijom

Kao veliki ljubitelj ptica, Silard se u dokumentarcu „Ravnica bez ptica“, zajedno sa rediteljem Draganom Gmizićem, dotakao ekološkog kriminala i krivolova ptica. Na njegovoj realizaciji sarađivao je sa DZPPS, a film odlično prikazuje nemar našeg društva, političara i institucija o ovoj temi. Kovač ističe da lov sam po sebi nije problem, ako se sprovodi po zakonu i pravilima.

– Međutim, zakon se vrlo često krši, a DZPPS pokušava da se bori da celu priču vrati u legalne tokove. Velika je razlika ako lovac ide u lov bez vabilice – tada može da ustreli najviše desetak prepelica. Ukoliko koristi vabilice, broj može da bude i deset puta veći. Perad najviše love Italijani, ali i naši lovci takođe, uključujući i političare – kaže Silard.

U odnosu ljudi prema prirodi u Srbiji, Kovač ponovo podvlači da je neophodno poštovanje postojećih zakona, iako postoje neki koji su zastareli, koje bi trebalo menjati, jer su pravljeni u vreme kada je ekološka svest bila drugačija. Smatra da je kapital odneo pobedu nad prirodom.

– Mi u Srbiji generalno nismo shvatili značaj prirode. Sve se svodi na trku za novcem, uvek ekonomija pobedi ekologiju – ističe Silard.

„Divlja Srbija“ – svojevrsna lična karta prirode u Srbiji

Već godinama radi na ambicioznom projektu „Divlja Srbija“, koji bi trebao da ponudi jednu sveobuhvatnu sliku o prirodi u našoj zemlji. Osmislio je da obradi sve biotope i uobliči u jednu priču – svojevrsnu ličnu kartu prirode u Srbiji. Prvobitno je planirao da ga završi za tri godine, ali se zbog zahtevnosti proces odužio.

– Tome je doprinela i situacija sa koronom, ali i problemi sa kojima sam se susretao u zaštićenim područjima. Kao snimatelj se oslanjam na lokalne izvore, prvenstveno rendžere, a jako je malo istinskih, koji znaju sve o prirodi, od kojih mogu da dobijem relevantne informacije za snimanje. Istraživanje mi oduzima puno vremena, uživam u tome, ali će prosto proces malo duže trajati – objašnjava Kovač.

Ističe da se, za razliku od igranih filmova, u dokumentarcima o prirodi radi u malim timovima, a na teren neretko ide sam. Pošto je priroda nepredvidiva, nikad se ne zna finalni rezultat, tako da nekad celodnevno snimanje može da rezultira u samo par sekundi upotrebljivog materijala.

– Umnogome zavisi od toga koliko čovek poznaje konkretnu životinju ili tematiku koju snima. Robert Kapa (čuveni mađarsko-američki fotograf) je govorio – ako ti fotografije nisu dovoljno dobre, nisi dovoljno blizu. Ne odnosi se samo na fizičku blizinu, već bliskost same teme, a najbolje prolaze oni koji se usko specijalizuju za jednu oblast – kaže Kovač.

Foto: Silard Kovač

Tokom karijere, dugo je sarađivao sa organizacijom World Wide Fund for Nature (WWF), koja radi na zaštiti životinjskih vrsta i prirodnih resursa. Navodi da mu je predstavljalo čast i zadovoljstvo da radi sa njima, a planira i nastavak saradnje ukoliko se ukaže prilika.

– Najviše smo radili u Gornjem Podunavlju. Uradili smo puno kraćih i dužih reportaža, dokumentaraca i projektnih videa, raznih formata – kaže Silard.

Obožava „cvetanje Tise“, a često se izlaže ekstremnim uslovima za savršen snimak

Među najinteresantijim situacijama koje je snimao ističe „cvetanje Tise“, seobu ždralova i mrest skobalja.

Foto: Silard Kovač

– Snimanje „cvetanja Tise“ je bilo baš kompleksno, snimali smo tri godine zaredom. Ostajali smo na lokaciji pet-šest dana, jer je potrebno je mnogo različitih kadrova da bi se sagradila jedna sekvenca. Koriste se različite tehnike snimanja. Čak smo pravili i specijalan splav sa posebnim delom da bih se mogao spustiti na površinu, kako bih bio u ravni vode – priča nam Silard.

Foto: Nenad Mihajlović

Seobu ždralova, koju je snimao na Slanom kopu kod Novog Bečeja, vezuje za početke profesionalnog rada, ali i za ekstremne situacije, jer se radi na izuzetno niskim temperaturama. Navodi da su upravo zimska snimanja fizički najzahtevnija.

– Kada na minus 6 stepeni sediš šest sati, bude baš interesantno… Kako god da se obučeš, nema pomoći. Sedimo u šatoru za snimanje, ili u pravljenoj čeki, a veliki problem je upravo nekretanje, čime se drastično smanjuje vreme koje možeš da izdržiš napolju. Ima raznih tehnika da se čovek ugreje u divljini. Zagrejem vodu na primusu (kamperska plin boca), sipam u plastičnu flašu, pa je premeštam od nogu u krilo, da se ne smrznem skroz – objašnjava nam Silard snimateljske muke.

Foto: Silard Kovač

Kada su išli da snimaju mrest skobalja, morali su posebno da se pripreme, jer su radili na brzim, plitkim i ledenim planinskim rekama.

– Skobalj je riba koja se ponaša slično kao losos. U velikim jatima ide u pritoke Ibra i nekih drugih reka. Snimali smo na Lopatnici, a nosili smo celu ronilačku i zimsku opremu, suva odela, kako bi imali dobre podvodne snimke – kaže Kovač.

Foto: Laslo Dani

 

Najrizičnije je bilo snimati medvede, iako je mala verovatnoća da će napasti čoveka

Snimanje medveda, koje je radio blizu hranilišta, u Rumuniji i na Tari, ističe kao najrizičniju situaciju kojoj je bio profesionalno izložen. Neki od tih fenomenalnih snimaka naći će se upravo u dokumentarcu „Divlja Srbija“.

– Kada si blizu hranilišta, u sumrak, nije ti baš svejedno, iako je jako mala verovatnoća da medved napadne čoveka. Veća je opasnost pretila od pijanog lovočuvara sa oružjem – kroz smeh kaže Silard.

Ističe da je jako teško kod nas uloviti medeveda objektivom, dok su u Rumuniji od toga napravili turističku atrakciju, jer je moguće da se životinji približiš na pet metara.

– Napravljene su čeke da se hrane i postoji staklo. Medved oseti tvoje prisustvo, ne obraća pažnju, jer ga vuče hrana. Kao u bioskopu – sediš usred šume i odjednom dolazi medved. Inače, ako želiš da snimaš medvede, moraš znati gde da ih tražiš. U zavisnosti od godišnjeg doba, moraš da znaš šta jede u tom periodu, a to se vidi iz izmeta – priča nam Kovač.

U Srbiji je najlepša Pešterska visoravan, a Gornje Podunavlje je njegova druga kuća

Najviše voli prirodu Balkana, ali ističe da je kod nas prisutan maćehinski odnos prema njoj i da je jako teško pronaći pravu, nezagađenu, divljinu. Na sreću – ne i nemoguće.

Kao najlepša mesta u Srbiji navodi Peštersku visoravan, gde ljudi žive kao pre jednog veka i njemu posebno omiljeno Gornje Podunavlje. Dosta svog stvaralašta je posvetio upravo ovom kraju. Imao je izložbu fotografija „Vodeni lavirint“, a snimio je i prelepe dokumentarce „Bačko Podunavlje – Amazon Evrope“ i „Zaboravljeno lice Dunava“.

Pored prirode, jako mu prija mentalitet ljudi tih krajeva, a deo njegovih porodičnih korena potiče upravo odatle. Prvo su ga privukle prirodne lepote, a zatim je zavoleo i sve ostalo.

– Odrastao sam pored Dunava na Ribarskom ostrvu i to me je pelcovalo za ceo život. U poslednjih 20 godina jako volim da odem u Gornje Podunavlje. Tu je ostalo najviše plavnih područja pored Dunava, najširi i najnetaknutiji deo, iako su ranije plavne šume zauzimale veliki deo Bačke. Volim ceo taj potez od Apatina do Bezdana i Sombora, ljudi su sjajni – objašnjava svoju ljubav Silard.

Poslovne obaveze su ga često navodile i u bivše jugoslovenske republike, a kaže da se po lepoti posebno ističu Bosna i Crna Gora.

– U Bosni ima jako lepih predela i mnogo ozbiljnijih šuma nego kod nas – prava, iskonska priroda. Crna Gora je najfotogeničnija na tako malom prostoru, ima neverovatnih različitosti. Hrvatska je fenomenalna, a jako mi se svideo i Ohrid. Najviše volim da lutam po Balkanu. Zbog jezika se najlakše upoznaš sa običnim ljudima – kaže Kovač.

Kao veliki hedonista, uspeo je da spoji dve strasti – gastronomiju i prirodu

Silard je i veliki hedonista, koji ne propušta da uživa u lokalnim specijalitetima gde ga put nanese.

– Volim sve da probam i kad kažu da je jestivo, neću oklevati. Najneobičnija hranu koju sam probao je definitivno jazavac! Sjajan je ukus, ali ne bih ponavljao. Nisam veliki poznavalac vina, meni su najbolja fruškogorska, prava špriceraška, poput graševine. Bitno da je ima u dovoljnim količinama – kroz smeh kaže Silard.

Upravo je kroz zabavni serijal „Divlja Kuhinja“ spojio dve strasti – gastronomiju i prirodu. Celu priču je sponzorisao Kitchen TV, a druga sezona bi trebala da bude emitovana na Cinesseum platformi. Silard ne isključuje da se u budućnosti priča nastavi u nekom obliku, jer obožava hranu i kuvanje.

– U pitanju je bila drugarska inicijativa – Dragan Gmizić, Zlatko Zlatković, Kice i Branko Cvjetičanin iz Novog Sada, čuveni kuvar iz CKM-a. Celu priču smo zamislili da kuvar iz grada dolazi da upozna kuhinju Gornjeg Podunavlja, gde mu pomaže pokojni Kice. Prva sezona je bila bazirana na tradicionalnim receptima, a druga je bila fjužn toga što je Branko uneo, sa lokalnim namirnicama – objašnjava Kovač.

Društveni aktivizam mu je blizak, kao i snimanje humorističkih sadržaja i muzičkih spotova

Pored priče o prirodi i hrani, Silardu nije stran ni društveni aktivizam. Tako je pre desetak godina snimao dokumentarac „Otvorene kasarne“, o pokušaju Društvenog centra da se u Novom Sadu napravi naša Metelkova.

– Aktivizam mi je u krvi, ali ne mogu za sebe da kažem da sam onaj pravi aktivista. Međutim, smatram da je mnogo toga što smo uradili poslužilo na neki način kao alatka ljudima koji se time bave, kako bi to koristili u borbi za određene ciljeve. Imam drugare u raznim aktivističkim organizacijama i uvek se trudim da im izađem u susret kad mi vreme dozvoli – kaže Kovač.

Snimao je svojevremeno Exit, ali i brojne muzičke spotove, između ostalih bendovima My Buddy Moose, Shoplifters, a nedavno i grupi De Limanos. Međutim, kaže da sve to radi na drugarskoj osnovi, kao i da nema neke posebne ambicije na tom planu.

– Postoje ljudi koje te stvari rade bolje od mene, ali za drugare sam uvek tu. Uvek se to spoji sa nekom zabavom, posebno ukoliko se radi o muzici koju lično volim – kaže Kovač.

Nije mu stran ni rad na komičnim sadržajima, tako da sa drugarima radi i mini sitkom „Prvi Servis“, koji je nedavno proslavio jubilarnu, stotu epizodu.

„Prirodnjački film ne možeš završiti, možeš samo prestati sa snimanjem“

Trenutno aktivno radi na završetku projekta „Divlja Srbija“, u planu mu je da ga što pre završi, a snima ga konstantno, za sopstvenu producentsku kuću „Smartbird Films“. Kako kaže, prirodnjački film ne može da se završi, može samo da se prestane sa snimanjem.

Nada se da će po završetku biti emitovan na nekoj od nacionalnih frekvencija, kako bi proširio ekološku svest kod ljudi.

– Mislim da ću se onda malo više okrenuti prirodnjačkom aktivizmu. „Divlja Srbija“ treba da pokaže šta imamo i šta možemo da izgubimo. Naredni projekti bi trebali da kažu – pogledajte šta smo uradili, da se to ne dogodi – završava Silard priču za Luftiku.

Miloš Pušić: Društvo u kome jedni voze Porše, a drugi nemaju za paštetu osuđeno je na propast

Stanislav Beti

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

946 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap