Kad su moji roditelji bili mladi, mnogo toga se radilo krišom. Krišom se pušilo, krišom se cugalo u parku, ponekad se krišom zabavljalo, krilo se mnogo toga i čuvalo za sebe. Zbog straha od kazne, od šamara koji bi mogao sevnuti preko nadimljene i pijane glave. Zbog toga što se znalo šta je prihvatljivo, šta nije, šta bi trebalo da pričeka pa da se obelodani.

Kad sam ja bila mlada, i dalje se mnogo toga radilo krišom. I dalje se krišom pušilo, krišom smo simpatisale starije momke, krišom šetale oko njihovih kuća, padale smo u trans ako nas pogledaju, ako nas pozdrave. Krilo se dosta toga, i ne više zbog kazne, već zbog toga što smo voleli da imamo tajne. Pa ih saopštimo samo odabranima. Pa možemo da šifrovano pričamo ako smo u većem društvu, pa se kikoćemo što, eto, samo nas četiri znamo o čemu je reč.

Bilo je lepo imati tajne. I sakriti ono najvažnije, najintimnije, od sveta.

prijateljice

Krili smo i neke delove tela. U školskom disku svi smo bili u maminim bluzama i očevim košuljama. U nasleđenim farmerkama i cvetnim patikama. U kratkim suknjama prekrivenim bar malo dugim džemperima. Sa namazanim ružom i nepočupanim obrvama.

Pisali smo pisma. Poruke na papirićima. Dovikivali smo se. Dogovarali satima ranije ili fiksnim telefonima.

Zvrrrr , zvrrrrr, zvrrrr, zvrrrr…

„Jovana, ajd za tebe je, muški glas…“, sećam se ko da je danas bilo te večeri. Mama me je pozvala tiho, da tata ne čuje. Ovo „muški glas“ je izgovorila posebnom bojom. Telefon je bio smešten u epicentru stana, u trpezariji, na velikom stolu za kojim je uvek neko sedeo ili jeo. Te večeri bio je majstor za belu tehniku, pa je tata bio okupiran razgovorom sa njim, što mi je dalo prostora da koliko toliko opušteno počnem i završim razgovor.

Nekoliko sati pre toga poželela sam da simpatiju pozovem na fiksni, jer mobilni imala nisam. Mislim da sam osam puta umrla i isto toliko vaskrsnula kada sam čula njegovu majku kako mi govori:„Samo momenat, Miko ugrađuje neku klimu, na merdevinama je….Mikoooo, Mikoooooo!!!“ .

stari-telefon

Te sekunde čekanja da čujem njegov glas su donosile toliko strepnje, uzbuđenja, treme, hladnog znoja…da se to dok si živ pamti.

Na sve dobro se moralo čekati.

A kada dočekaš, imalo je neopisivu draž.

Gde smo danas?

Evo nas kako skupa gledamo i komentarišemo video dvanaestogodišnje devojčice Medine kratkog i jasnog naziva “Ostavio me dečko”.

Curica je odlučila da svima nama, javno da ne može javnije, na Jutjubu, ispriča kroz šta prolazi nakon što ju je dečko Sandi ostavio.

Ovaj video je za nekoliko sati pregledan 140 hiljada puta.

Devojčica, koja očigledno nije bila svesna kakve posledice svojom javnom pričom može izazvati, je već dva dana tema medija. Komentarišu je kojekakvi likovi na društvenim mrežama, ismevaju je, vređaju. Sevnule su i lažne stranice sa njenim imenom, rade se parodije na njenu priču. Mrcvare je.

Video je snimala sama u sobi. Pričala je na način kako to rade ove “poznate” cure što snimaju svoja videa. Pomalo je uvrtala jezik, svo vreme sklanjajući kosu sa lica. Za kraj je poručila da ako nam se dopada njen video, da je pitamo sve što nas zanima, i ona će nam ubuduće na isti način odgovoriti.

Mala Medina je svojim videom napravila, nažalost, najbolji prikaz vremena u kom danas klinci, i svi mi živimo.

Ono što nije javno, nije se dogodilo. Ti nisi jeo, ako fotografiju hrane ne okačiš na mreže. Ti se ne zabavljaš, ako fotografiju sebe u izlasku, sa pićem, u transu, ne okačiš na mreže. Ti nemaš dobrog momka, muža, ako ne fotkaš poklon što ti kupio, i ne okačiš na mreže. Ti nisi srećan, ako ne staviš feeling happy na mreže. Ti nisi uspeo, ako nemaš preglede, ako se o tebi ne priča.

Tebe nema, ako nisi živ na mrežama.

Klincima je danas sve dostupno. Sva čuda i sve zamke tehnologije. Njihov svet se uselio u virtuelno i održavaju ga lajkovi i public. Sreću i uspeh mere brojem pregleda i lajkova, poslatim i prihvaćenim zahtevima za prijateljstvo, pratiocima. Drugačije ne znaju.

Nema više tajni. Nema prekrivenih delova tela. Nema dugih džempera da prekriju kratku suknju. Nema šaputanja, nema iščekivanja, nema stida.

U odsustvu roditelja i njihove kontrole, klinci nesebično koriste sve što im je dostupno, ugledajući se na one kojima mediji svakim danom daju sve više prostora. Oni “uče” gledajući, a ovde osim starleta, pevačica, nazovi biznismena, političara, gluposti, površnosti, nemorala, malo šta možemo videti.

Nisam baš primetila da nas oni koji bi trebalo, edukuju i osvešćuju.

Kako bih ja mogla da snimam video “Ostavio me dečko” sa dvanaest godina, kad sam u tim godinama jurcala u pesku, gubeći papuče i igrala se pošte na tavanu zgrade? Kada je tetris bio jedino čudo “tehnologije”?

Mi smo umesto starleta gledali dečije emisije.

televizor

Na svaku “bezobraznu” scenu u filmu, tata bi rekao: “Prekrijte oči”. Pa ih mi kao prekrijemo, pa škiljimo. Nije bilo interneta, nije bilo računara, mobilnih telefona, znao si ono što vidiš oko sebe u stvarnom životu. Odatle si učio.

Vremena su se promenila. I nazad ne možemo. A pošto ne možemo nazad, moraćemo da naučimo svoju decu, i sebe, kako napred. Jer možda je obrazovni sistem otišao dovraga, možda se mnogo toga otelo kontroli, jeste sigurno, možda je nemoguće držati klince na oku 24 sata i otrgnuti ih od današnje tehnologije, ali baš zato moramo da ih učimo onome što je vredno, moralno, prihvatljivo. Da ih učimo svaki dan, razgovorom i svojim primerom, bez posustajanja, bez opravdanja i svaljivanja krivice na druge. Uz mnogo ljubavi i razumevanja.

Moramo da im damo dobru osnovu, da ih dobro opremio, da bi mudrije i sposobnije išli kroz ovo čudno vreme što je stiglo.

Pročitajte: Tekst za svaku ženu >>

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

1 komentar

  1. Bravo!! Ne mozemo da se vratimo nazad i da zanemarimo tehnologiju ali mozemo da je iskoristimo na najbolji moguci nacin da iskoristimo najbolje od nje!
    Ni nas roditelji nisu drzali 24h na oku pa se znalo sta se sme sta ne…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here