Hida Pljakića iz udaljenog sela Vrapče kod Tutina život nije mazio, ali ovaj hrabri čovek ponosno se iz svih nedaća izdigao kao pobednik.
Hida je najbolji primer pobede nad samim sobom i svojim hendikepom, prenosi RINA.
Zaspao u snegu
– Bila je to zima 1982. kad sam imao 16 godina. Krenuo sam u školu po smetovima i snegu, u daljini sam video krov škole, ali do nje nikako nisam stizao. To mi je bio prvi put da zakasnim u školu. Osetio sam neku toplotu kroz čitavo telo i zaspao u snegu. Tako su me pronašli đaci u snežnim nanosima, ni sam ne znam koliko vremena sam tu proveo, ali su stigli da me spasu – započinje priču Hido za RINU.
Nakon toga na nogama su počele da mu se otvaraju rane, a posle je usledila amputacija jedne, pa i druge noge. Između dve operacije oženio se Bajramkom i dobio kćerku, a posle nekoliko godina i drugu. Tad se po prvi put uplašio svog hendikepa.
– Bio sam u strahu kako ću prehraniti porodicu, nisam znao šta da radim. Ali, nisam imao vremena da očajavam, morao sam da prehranim porodicu. Supruzi sam jedno jutro rekao da mi spremi svečano odelo i košulju, našalio sam se da mi pripremi i cipele kako bih otišao na razgovor za posao. Od tada kao da sam dobio
novu snagu- ispričao je Hido.
– Sledeće jutro sam na rukama otišao do susednog sela i radio. Nabrao sam dve pune kante gljiva i tako zaradio prvi novac. Posle toga sam redovno išao u berbu gljiva, lekovitog bilja, cepao drva i obarao stabla. Sve sam to radio samo sa dve ruke, jer noge nemam. Ljudi u prvi mah nisu verovali da ću uspeti, ali kasnije su svi to prihvatili – kaže ovaj čovek heroj.
Humani ljudi mu pomogli
Zahvaljujući velikom humanitarcu iz Novog Pazara Hidu Muratoviću i novinaru Miru Nićiforoviću uz pomoć mnogih humanih ljudi ovom velikom borcu napravljena je kuća bliže magistralnom putu, jer toliko novca ipak nikad ne bi mogao da zaradi da to sebi obezbedi. Kad su kćerke stasale i zasnovale svoje porodice, Hido i Bajramka su se preselili u stan u Novom Pazaru opet zajvaljujući velikim i humanim ljudima, za koji je ostalo samo još malo da se isplati do kraja.
– Moja Bajamka je isto invalid, ali je veliki borac i lavica. Kad vam život da tako veliko iskušenje ostaje vam samo da se borite za svoju decu. Ja hodam na rukama, a ona uz pomoć hodalice. Bilo je teško i za mnoge nezamislivo, ali uspeli smo. Bajramka bi uskoro trebalo da ide u Beograd na operaciju kako bi mogla konačno samostalno da hoda bez nje. Troškovi prevoza su ogromni, pa se nadamo da ćemo i to uskoro nekako rešiti da možemo da odemo – kaže Hido.
Najveća njihova sreća su im dve kćerke i pet unučica. Kako kažu, njih kad vide ništa nam ne pada teško da urade, pa čak i ono nemoguće. Ovaj junak iz Tutina upravo je to i učinio – hodao na rukama kako bi prehranio porodicu.
Izvor: telegraf.rs
Dodaj komentar