Početkom devedesetih Evropa je rušila zidove rukovanjima i sporazumima, a Balkan haubicama i tenkovima. Amerikanci su lansirali revolucionarni Habl teleskop, a Jugosloveni revolucionarni trend pretakanja goriva metodom cuclanja iz kanistera. Početkom devedesetih u svetu je patentiran internet, a kod nas tutbo-folk.
U kratkim pauzama između izveštaja sa ratišta, regrutacijskih spotova i (ne)naručenih motivacionih pesama „drugova zagrebačkih“ i „drugova beogradskih“, upravo je turbo folk popunjavao prostor, sa jednim jedinim zadatkom – da na tren skrene ljudima misli sa činjenice da program gledaju u skloništu, ogrnuti rasparanim ćebadima, dok srču mleko u prahu.
Bila je to šarena i raznovrsna ekipa pevačica i pevača koji su iskakali kao pečurke posle jake kiše, i iz tog blata, u kojem smo se zajedno valjali kao prasići, mnogi od njih izrasli su u kulturne fenomene ili barem imućne muzičare.
Neki se danas stide svojih početaka. Drugi ih, opet, pošteno prihvataju i ne beže od njih. Na kraju krajeva, VHS kasete su preživele i pretvorene su u YouTube snimke, pa su sva negiranja veća tragikomedija od onoga što je na njima zabeleženo.
A šta je zabeleženo? U periodu od ‘91. do ‘95, očekivano, retko ko je imao novčanih i tehničkih mogućnosti da pravi neka ludila od video-spotova. Stoga, većina njih je izgledala slično: u sredini šik obučen pevač ili pevačica natapirana na „popuni svu širinu ekrana“ nivo, ispod njega/nje šljašteći podijum, iza scenografija studija u koji nije uložen dinar otkako je objavljeno da je Tito umro, a u kadru animacije na nivou Microsoft Paint-a, montažerske bravure umnožavanja slike i što kreativniji plesni pokreti osobe u fokusu.
Međutim, neki spotovi su se izdvojili iz te mase jednoličnosti i posebno su vredni pomena, jer… pa, objasnićemo već zašto.
Dodaj komentar