U današnje vreme najpoželjnije stvari na svetu su mir i tišina, ali ona zapravo nije u svakom svom obliku blago za kojim čeznemo.
Svi smo čuli za termin gluva soba, ali anehoična komora nije tako uobičajen naziv kojim se služimo svaki dan.
Tišina je predmet naučnih istraživanja, a njeno izučavanje ne bi bilo moguće bez pomenutih komora.
Apsolutna tišina sa kojom se suočavamo kada zakoračimo u ovu specifično dizajniranu sobu u vama će izazvati potpuno neočekivane reakcije.
Na Fejsbuk stranici “Zanimljivo” objavljeno je šta se dešava vašem organizmu i umu tom prilikom:
“Pre svega, vaše uši će se prilagoditi tišini. Ubrzo nakon toga, počećete da čujete otkucaje srca, usmerićete pažnju na svoje disanje i čak ćete čuti klokotanje u stomaku.
Kasnije ćete pokušati da ustanete i hodate, ali ćete izgubiti ravnotežu, jer se orijentišemo kroz unutrašnje uvo, a bez zvuka gubite sposobnost normalnog kretanja.
Konačno ćete sesti i nećete moći da ostanete ovako duže od 15 minuta, jer nema spoljašnjih slušnih stimulansa, sem onih iz vašeg tela.
Mozak će se zbuniti i počeće da stvara sopstvene zvuke. Trideset minuta kasnije, u mnogim slučajevima, počećete da halucinirate i upašćete u delirijum.”
Jedna novinarka imala je privilegiju da doživi ovo neverovatno, ali i vrlo neprijatno iskustvo anehoične komore Tehnološkog univerziteta Danske, severno od Kopenhagena.
– Čim sam ušla, začulo se ništavilo – čist mir i tišina. Kao da mi je neko zapušio uši. Kad bih lupila dlanom o dlan, zvuk je bio prigušen. Kad bih pokušala nešto da kažem, kao da su mi postavljeni zidovi, pod, i plafon upijali reči – reči su reporterke VICE-a koja je u ovoj gluvoj sobi provela čitavih 48 minuta.
Pomoćni inženjer i njen vodič Jirgen Razmusen joj je pre ulaska u komoru rekao da ga pozove telefonom ukoliko oseti veću neprijatnost jer je niko neće čuti ako bude vikala.
– Posle samo par sekundi, mislila sam da ću skrenuti s uma. Da bih lakše izdržala, pokušala sam da se opustim i uživam u tišini. Pravila sam se da sam astronaut u svemiru, na važnoj misiji, da šetam po mesecu. A onda mi je pažnju privuklo nešto nalik protivpožarnom alarmu iz daljine. Znala sam da je nemoguće da tako nešto čujem. Mozak je počeo da me izdaje posle samo minut,dva – izvestila je kasnije u svom tekstu.
Kada je nepostojeći zvuk alarma nestao iz njene glave, počela je da čuje samo sopstveni puls. Pričala je sama sa sobom kako ne bi poludela, ali je pisala da joj to nije umanjilo neprijatnost koju je osećala.
– Vrat mi je pravio neke čudne zvuke. Kad god bih okrenula glavu, činilo mi se da neko šuška kesom čipsa. Otišla sam do sredine prostorije da sredim utiske, ali to je bila najgora ideja koja mi je do tog trenutka pala na pamet. Imala sam osećaj da lebdim u ogromnom fluorescentnom rezervoaru. Bacila sam pogled na štopericu po prvi put. Prošlo je šest minuta – navela je.
Pokušavala je da prihvati zvuke sopstvenog tela, kad već nije mogla da im se suprotstavi. Počela je da pevuši i imitira sve te sitne nepostojeće šumove koje je čula što je, kako kaže, “verovatno bio prvi znak ludila”.
– Dvadesetak minuta kasnije, pomislila sam da bi bilo najbolje ako bih zaspala. Pozvala sam Jirgena i zamolila ga da isključi svetla – još jedna loša ideja. Bez ikakvih vizualnih orijentira nisam znala gde se nalazim, samo sam lebdela kroz crnilo. Čekala sam da mi se oči malo priviknu na tamu, ali to se nije desilo – posvedočila je.
I pored gubitka čula vida i sluha, odlučila je da ostane u komori. Tek oko četrdesetog minuta pokušala je da vrisne testirajući da li će joj neko pritrčati u pomoć, ali ništa se nije dogodilo.
– Posle još par minuta vrtoglavice, prihvatila sam se telefona. Skener mi nije prepoznao otisak prsta jer su mi ruke bile znojave, pa nisam mogla da ga otključam. Počela je da me hvata panika. Tri puta sam unela pogrešan pin da bih ga najzad nekako otključala, a onda zamalo da ga ispustim. Tu me je stvarno obuzeo strah. Umalo da mi iz ruku isklizne jedini izlaz iz te savršeno tihe pomrčine. Pozvala sam Jirgena i tražila da me pusti. Eksperiment je bio okončan – prepričala je Katrina.
Kakav je vaš utisak? Da li vam tišina i dalje deluje kao suvo zlato?
Šerbedžija Miri Furlan: Luda si, predlažem ti da potražiš psihijatra
Dodaj komentar