Tijana Kondić imala je samom 17 godina kada joj je uloga u filmu „Nataša“ okrenula svet naglavačke. Od popularnosti do jedne od najznačajnijih filmskih nagrada koju je dobila za to ostvarenje, od bezbrižnog detinjstva u Beogradu do preseljenja u Izrael, mnogo toga se u njenom životu izdešavalo.
Poslednjih godina živi na relaciji Beograd – Tel Aviv. Kaže da život može da bude raznovrsniji i bogatiji kada imaš dve kuće na dva različita kontinenta.
– U osnovnoj školi sam bila nemirna, kao i kasnije u životu. Kao deca smo skupljali pse lutalice u dvorištu iza zgrade, gradili im kućice. Naučili smo na gradilištu, koje se neko vreme nalazilo u tom dvorištu, da mešamo malter, pa smo krali cigle i zidali psima kućice. Bili smo mali majstori – ispričala je za Kurir.
Nije joj bilo strano bežanje iz škole, ni osnovne ni gimnazije kasnije, pa je upravo zbog načina na koji je to sa društvom radila (iskakanjem kroz prozor), zaradila nadimak „padobranac“.
Nemiran duh nije ukroćen ni tokom srednje škole, što joj je donekle pomoglo i prokrčilo put ka ulozi Nataše u istoimenom filmu.
U srednjoj školi sam nastavila da budem nemirna i drugačija. Na drugoj godini se desio moj prvi ozbiljan glumački, profesionalni angažman tako što me je u dvorištu škole na času fizičkog zapazio asistent reditelja Ljubiše Samardžića i preporučio za glavnu ulogu u filmu „Nataša“ – priseća se kako je počela priča, ali i situacije kada je lično Ljubiša došao da joj pravda časove u školi, jer joj nisu verovali kada je rekla da zbog obaveza mora da izostane – mislili su da opet beži i izbegava nastavu.
Velika i značajna nagrada došla je neočekivano, pa je sa samo 17 godina na svoju policu stavila čuvenu Zlatnu arenu.
A onda se desio jedan poziv koji i dan danas prepričava.
– Nakon povratka iz Pule zvonio mi je telefon i ženski glas koji se predstavio sa druge strane kao sekretarica kabineta Zorana Đinđića. Žena me je zamolila da sačekam na vezi. Mislila sam da je šala, spustila slušalicu uz reči „Zaista nije duhovito“. Nakon toga telefon je pozvonio opet i isti ženski glas me je opet zamolio da sačekam na vezi. Ubrzo se javio Zoran Đinđić, koji mi je čestitao na nagradi i izjavio da je to veliki uspeh za srpsku kinematografiju. Ja sam se zahvalila i nemo spustila slušalicu – priseća se Tijana i dodaje da joj ni tata, kom je odmah rekla, nije poverovao da je zaista s njim pričala.
Nakon filma koji ju je vinuo u glumačke vode, slede „Bumerang“, „Ledina“, „Sistem“, „Dobrica“, „Stranac“, mnoge reklame za strano tržište i studentski filmovi, multimedijalni performans o Virdžiniji Vulf…
Ipak, interesovanja su je odvela na drugu stranu, pa je diplomirala Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i master studije. Studirala je i privatno učila engleski, italijanski i hebrejski jezik i danas kaže da je srećna što ima visoko obrazovanje.
Danas živi na relaciji Srbija-Izrael i kaže da joj za sada tako odgovara. Tamo se bavi produkcijom kao nezavisna umetnica. U zavisnosti od angažmana i projekata, vreme provodi u ova dva grada.
Dve smrti koje su joj promenile život
– Bilo je i mnogo nekih tuga… Ali tuga je sastavni deo svačijeg života, ne žalim se. Pitanje je samo kako se ko nosi s tugom i izbori s njom. Najranije čega se sećam od tih mračnih i mučnih stvari jeste ono kada je komšija ubio Tošu ispred zgrade kada sam imala oko 12 godina. Ta trauma mi je ostala za ceo život. Ona koja me je obeležila za ceo život je smrt mog oca Dušana. Ta praznina u meni će ostati zauvek. Tata nas je napustio dva meseca pre nego što sam se ja preselila u Izrael – ispričala je Tijana.
Izvor: Kurir
Dodaj komentar