Najhumaniji taksista na Balkanu besplatno vozi decu sa teškoćama u razvoju

Rusmir Ljutvijević je taksista iz Zenice, čiji se sin Danin od prvog dana bori za život. Njihovu tužnu priču čula je čitava planeta.

Sudbina ove porodice rasplakala je Balkan i čitavu Evropu, a priča je odjeknula čak i u SAD-u, Kanadi i Australiji.

Rusmir, naime, u svako doba dana i noći besplatno prevozi decu sa teškoćama u razvoju i teško bolesnu decu, kada ih roditelji vode u bolnicu, na vežbe ili preglede.

Kaže, zna kakva je muka nemati marku ili dve za svoje bolesno dete. A mnogi nemaju. Pomaže i starijim ljudima i osobama sa invaliditetom.

– Telefon mi neprestano zvoni. More poziva sam dobio iz celog sveta, a najviše od roditelja dece s teškoćama. Ljudi me podržavaju i blagosiljaju i hvala im na tome. Mnogi mi nude novac, ali meni novac ne treba – kaže Rusmir za Srpskainfo.

Njegov taksi broj 010 postao je najpoznatiji i najtraženiji u Zenici, a humani taksista svima izlazi u susret, osim ako ga zovu baš u vreme kad je potreban svom sinu.

– Evo, jutros sam od pet sati na točkovima. Nije mi teško. Pola kilometara, koliko pređem, vozim za neko dobro, a pola za pare. Meni i mojoj porodici dosta. Prezadovoljan sam – objašnjava Rusmir svoju „računicu“.

– Neki dan mi jedna žena gura 50 maraka u ruke, za gorivo. Kažem joj ja, ne treba, gospođo, imam ja, uvek će se naći fildžan goriva da se pomogne bolesnom detetu. Jedan mi je, opet, iz Nemačke poslao 100 evra. Nije trebao, ali kad je već poslao, ja sam odmah te pare odneo u udruženje “Svijet u slikama“, gde i moj Dani ide na vežbe, da kupe deci neko pomagalo. Mogao sam tim novcem platiti mom sinu dodatne vežbe, ali recite, zar bi bilo u redu da moj sin dobije sve, a druga deca ništa – priča Rusmir.

Kaže da za njegovog sina leka nema. Dete ne može da hoda, niti da govori, često ima i problema s disanjem, pije mnogo lekova koji su mu neophodni, a koji mu dodatno narušavaju zdravlje, jer ih telo ne može podneti.

Tata Rusmir i mama Amina, uz pomoć bake i deda, pokušavaju to ublažiti posebnom ishranom i beskrajnom ljubavlju.

Sve u svemu, Mcdermid sindrom, retka genetska bolest od koje pati njihov jedinac je surova. Još samo petoro dece u BiH ima takvu dijagnozu. Jedino što malom Daninu može olakšati život su vežbe. A to se plaća.

Jedan tretman košta 20 KM, preporučuju se dva dnevno. Rusmir priznaje da toliko ne može, ali čini sve što može.

Kolica za Danina koštaju više od 2.000 KM, a potrebne su i ortoze i druga pomagala… Ali kamo sreće da je sva muka u parama.

– Nije mi jasno kako ljudi ne mogu da shvate da nije sve u parama, da smo svi mi od krvi i mesa i da nas čeka isti kraj. Nećemo novac sa sobom u grob poneti. Gledam pojedine doktore, odrede dijagnozu i stave tačku. Gotovo. Ne bi proguglali da vide šta se u svetu dešava, ne bi od para koje zarade sami sebi platili neku edukaciju, pa da svojim pacijentima pomognu, da im olakšaju život. Ne mogu, valjda, stići od silnih vila i vikendica. Svi bi oni “ferarije” vozali da smeju, ali ne smeju od naroda – kaže Rusmir.

“Kakva vera i nacija, ko mi je preči od Jovana!”

Rusmir veruje da je sve ljude jedan bog stvorio i na ovaj svet doveo i da to nema nikakve veze sa verom i nacijom.

– Eto, sve što u životu imam, materijalno, stekao sam u firmi iz Gradiške za koju sam radio šest godina. Vlasnici ovog preduzeća, Jovo i Miljan Plotan, gledali su uvek moje dete i mene kao najrođenije. Da ne govorim šta su sve za mog sina i drugu decu s posebnim potrebama učinili braća Andrija i Ivan Petrović. Akcije podrške, sati i sati prijateljskog razgovora… Ničim se to platiti ne može! I onda mi neko priča o „našima“ i „njihovima“. Kakva glupost. Meni su Andrija, Ivan, Miljan i Jovo moji, nemam ja nikog prečeg – kaže zenički taksista humanitarac.

„Voziću te svaki dan, nemoj da se mučiš“

Rusmir kaže da ga često potrese koliko su ljudi kojima je najteže skromni i puni obzira prema drugima.

– Vozim neki dan i sretnem Denisa Čelebića, mladog pravnika koji povremeno radi u Udruženju „Dlan”. Ide peške, korak po korak, a svaki mu je korak težak, jer zbog invaliditeta jedva hoda. Kažem mu, Denise, brate, kud si pošao, što me nisi zvao, a on meni veli: “Ne mogu te stalno zvati, potreban si svom sinu, a i da prohodam malo”. Dobro, ali priznaj, treba li ti tri sata da tako, na štakama, od kuće dođeš do udruženja. Kaže on, treba. Pa, pobogu, zovi me, voziću te svaki dan ako treba, nemoj da se mučiš – priča humani taksista.

Žena kojoj treba podići spomenik

Sa posebnom nježnošću i ponosom Rusmir govori o svojoj porodici: ocu kuvaru, majci domaćici i supruzi Amini. Žive zajedno, u stanu od 56 kvadrata i dišu jedni za druge.

– Moja je supruga heroj. Spomenik joj treba podići, šta je sve ona preživela brinući o našem detetu i bdijući nad njim. Ona je jača od mene, ali sada, kad je Dani porastao i otežao, potrebna je fizička snaga. Majka ga više ne može nositi, to sada radim ja, zato sam i napustio posao u firmi, kojim sam bio prezadovoljan. Kao taksista imam fleksibilno radno vreme, mogu se prilagoditi potrebama našeg sina – kaže Rusmir.

I poručuje da će, ako bog da, sa svojom Aminom imati još dečice.

Radi kao dragstor, ali besplatno

Radni dan Rusmira Ljutvijevića najčešće traje od zore do ponoći.

Osim što vozi taksi, pola gratis, a pola za novac, on vodi svog sina na vežbe i preglede i svesrdno se trudi da pomogne i drugoj deci s teškoćama.

U toj misiji često organizuje humanitarne ili društvene akcije. Trenutno je okupiran borbom za otvaranje dnevnog centra za decu sa teškoćama u Zenici.

Kada mu, nakon svega, preostane još koji atom snage, na internetu traga za novim pomagalima, vežbama ili procedurama, koja su se pojavila u razvijenom svetu, a koja bi mogla pomoći njegovom sinu i drugim mališanima koji pate od neizlečivih bolesti.