Da, ja sam ta mama koja je detetu za 9. rođendan kupila mobilni telefon. Bilo je to njeno najsrećnije jutro do sad.
Uveče je bila zakazana žurka u omiljenoj rođendaonici u gradu. Sreći i ponosu nije bilo kraja.
Rođendan smo zaokrižili posetom novosadskom Svratištu za decu i mlade. I prenosim vam utiske. I moje i utiske moje ćerke koja je tog jutra dobila najželjeniji poklon u životu.
Odmah nakon doručka odvela sam je u kupovinu u kojoj je ona imala potpunu slobodu da deci iz Svratišta kupi šta god želi i koliko želi. Ideja je bila da ih obradujemo za Uskrs.
Objasnila sam joj da su to deca ulice, njeni vršnjaci. Da oni prose, kradu i dovijaju se na nezamislive načine ne bi li preživeli. Svratište je njihovo dnevno utočište gde mogu da ručaju, da se okupaju i sklone kad je hladno.
Gledala me je širom otvorenih očiju goreći od radoznalosti da ih upozna.
– Tačno znam šta im treba – iznenadila me je odlučnošću i uzela najveća kolica.
Ako vas zanima kako bi izgledala uskršnja kupovina, kada bi dete imalo punu slobodu da izabere sve šta želi, evo odličnog primera – Torte, pice, sitne igračke, malo neobične dekoracije za uskršnju trpezu i slatkiši u ogromnoj količini.
U Svratištu nas je dočekalo 15-oro dece. Bili su stidljivi, suzdržani i pomno su posmatrali moju ćerku. Valjda im deca ne svraćaju često.
Zategnutu atmosferu prvog susreta opustila sam informacijom da je njoj danas rođendan i upalilo je. Deca su se nasmejala i skoro u glas joj čestitala rođendan. Ćerka je počela da im vadi poklone objašnjavajući šta je šta.
– Mi smo vam doneli neke poklone. Nadam se da će vam se svideti – napravila je uvod.
– Ovo vam je da ukrasite sto za Uskrs. Lampice imaju baterije i ne morate da ih uključujete u struju. Evo i ove vesele korpe za jaja kada ih ofarbate… A evo i ove velike čokoladne figure, koje možete da pojedete posle ručka – nasmejala se instiktivno tražeći potvrdu od njih da je to super ideja.
Jedan dečak je odreagovao kada je izvadila dve velike kutije gumenih bombona.
– Vau, to obožavam – povikao je, pa su ga drugi “kaznili” gromoglasnim smehom.
Otvorila sam kutiju s gumenim bombonama, a on se snebivao da uzme. Jedva sam ga nagovorila da bar proba, da mi kaže jesu li to baš “te omiljene”. Od njih 15-oro, samo troje dece je uzelo jednu malu bombonu.
Mislili su da to sad nije kulturno i bili su posve stidljivi i suzdržani.
Uskoro je jedan dečak doneo veliku Milka čokoladu kao rođendanski poklon mojoj ćerci.
Nakon upoznavanja i razmene poklona, ja sam utonula u razgovor sa rukovodiocem, a deca su se spontano vratila uobičajenim aktivnostima.
Jedna tinejdžerka, lepa kao lutka, vratila se za kompjuter, pokušavajući da se uloguje na Instagram. Najmlađi su dohvatili igračke sa polica, a vršnjaci moje ćerke, mahom dečaci, koji su bili i najbrojniji, okupili su se oko stola za stoni fudbal.
Saznala sam da im je to omiljena igračka, ali i da često igraju društvene igre. Najviše Uno i Čoveče ne ljuti se.
Moja ćerka im se rado pridružila u partiji stonog fudbala, a za njom je stigla i domaćica, sredovečna i vrlo vesela gospođa zadužena da im poslužuje obroke i održava higijenu.
Primetila sam da je ona omiljena osoba u društvu. Zadirkivali su je, a ona se nije dala, već je dobronamernim inatom davala sve od sebe da bude VIP u toj partiji. Graja i smeh su ispunili sobu.
Moji prvi utisci bili su krajnje pozitivni. Od prvobitne suzdržanosti došli smo do prirodnog dečijeg stanja – razigranosti i smeha. Deca su čista, uredna i imaju svest o tome da bi trebalo da budu kulturni. Bar “kad su gosti tu”. Vidim prijateljstvo među njima. Poznaju se dobro, oslanjaju se jedno na drugo. Primetna je posvećenost i iskrena uključenost osoblja.
Objekat je mali, ali uredan “pod konac” i opremljen tako da im pruži odmor i prostor za učenje, jelo, druženje.
Nakon onih prvih, protokolarnih pitanja o načinu funkcionisanja, broju dece, podršci institucija, humanosti građana, zagrebala sam malo dublje.
– Kako se vi lično nosite s ovim poslom – upitala sam rukovodioca Svratišta Nikolu Jovanovića, dirnuta grajom koja me okružuje i gorkim mislima o njihovom surovom detinjstvu.
– Ma šta da vam kažem. Nije to nimalo lako. Fluktuacija zaposlenih je jako velika baš iz tog razloga što je ovo jedan psihički krajnje iscrpljujuć posao – počeo je Jovanović objasnivši da se zaposleni često menjaju. Greška u koracima je, kako kaže, preveliko očekivanje.
– Ne možemo mi ništa ovde promeniti. Ta deca imaju teške živote. Sistem je takav kakav je i pojedinac tu ne može da ima veliki uticaj – rekao je u dahu.
Iako, kako je sam priznao, ne bi smeo da priča negativno o sistemu jer je i sam njegov deo (Svratište je deo Centra za socijalni rad), bio je krajnje iskren.
– Svi mi znamo da je ovaj sistem pun rupa i da se to teško može promeniti. Neke stvari ne bi smele prolaziti tek tako, a prolaze i to se najbolje vidi ovde u Svratištu – kazao je potkrepljujući svoju tvrdnju konretnim primerima.
– Kako je devojčica od 14 godina mogla da prođe ceo sistem neopaženo i da završi kod nas tako što svakog dana donosi svoju bebu da je ovde okupa, nahrani i presvuče – postavio je retoričko pitanje.
– Velika većina ove dece nažalost trpi nasilje. Oni su radno eksploatisani, zanemarivani, psihički, fizički pa i seksualno maltretirani. Ma vi ne možete ni da zamislite sa kakvim traumama dolaze kod nas – izjavio je i nervozno zagrizao usnu zagledan u grupu koja “kida” stoni fudbal s domaćicom.
U Svratištu, inače, postoji jedna soba koja je namenjena iduvidualnim seansama baš za kritične situacije. Sa decom koja dođu visoko traumatizovana rade psiholozi, vaspitači a velika je i pomoć studenata defektologije i psihologije.
Dotukao me je ličnim svedočenjem o dečaku kog je za doček Nove godine ispratio iz Svratišta i nije znao da li će ga ikad više videti.
– Nema rešenja za njega. Ja se pozdravljam sa njim i znam da ako ode kući – da će ga otac ubiti od batina ili će ga, u boljem slučaju, tokom noći izujedati pacovi. Tu noć on je prespavao na deponiji, a ja nisam smogao snage da odem na dogovoren doček s prijateljima – potrešeno mi je ispričao Jovanović.
Duboko dirnuta ovom pričom i svesna da je takvih priča ovde i previše, okrenula sam razgovor u drugom smeru.
– Kakav je odnos Novosađana prema Svratištu – postavih jedno tako glupo i hladno pitanje.
– Imamo zaista mnogo donacija. Ne manjka nam ničega. I država i grad obezbeđuju dovoljno hrane. Slatkišima se oni najviše raduju, pa je pun pogodak ovo što ste Vi danas doneli – govori mi i dodaje da Svratište dobro funkcioniše, ali da nedostaje malo tolerancije.
Nažalost, komšiluk je nekoliko puta pisao peticiju da se Svratište izmesti.
– Ja ne želim da Novosađani misle kako mi podržavamo neprimereno ponašanje naših korisnika, ali sve što možete da uradite je da pozovete policiju, koja nažalost neće uraditi ništa – objasnio je slikovito mi prepričavajući krađu obližnje piljare.
– Oni svaki dan odu u piljaru i ukradu po dva, tri limuna i pomorandže. Kaže čovek, vlasnik piljare – reci im da traže, daću im. A kako ja njemu da objasnim da oni to uzimaju da bi mogli da žongliraju na raskrsnicama – priča Nikola kroz gorak osmeh.
Saznala sam da priča o crnim džipovima i deci koja prose više nije aktuelna.
– Nema toga više, Hvala Bogu, ali oni i dalje prose u velikoj meri. Sreća u nesreći je to da isprošen novac sada troše i na sebe. Naravno da moraju neki deo da odnesu porodici, ali jako često sebi kupe hranu i ono što tog momenta mnogo žele – rekao je.
Deca su uključena u školski sistem i Svratište tu ima veliku obavezu da prati njihovo prisustvo u školi, da komunicira sa policijom, centrom za socijalni rad, domovima zdravlja. Njihova uloga da decu drže u okvirima sistema je zaista velika.
Uspeli su čak da organizuju i večernju školu za korisnike starije od 15 godina koji nisu završili osnovno obrazovanje. Jedna soba je opremljena kao učionica, dolaze predavači i deca nakon zavreška programa dobijaju diplomu o završenom osnovnom obrazovanju.
Nikola je, s pravom, ponosan na taj uspeh Svratišta.
Ovo je za mnoge od te dece jedino mesto gde se uče prihvatljivom socijalnom ponašanju. U tom smislu vaspitači su razvili sistem nagrada i kazni za poželjno i nepoželjno ponašanje. A postoji i kutija za žalbe s jasnim uputstvom da u Svratištu niko ne sme prema njima da se ponaša neprikladno ili nasilno.
Svratište je prošlu godinu završilo sa 740 registrovanih korisnika. Oko 50-oro dece i mladih od 0 do 19 godina svakog dana ovde pronalazi svoje utočište i siguran obrok, malo mira, čistu garderobu i kupatilo.
Ovaj objekat, kao ideja za dnevno prihvatilište dece s ulice, postoji još od 2010. godine, a od 2015. godine su projektna aktivnost Centra za socijalni rad, čime je 740 dece i mladih uključeno u sistem državne zaštite.
Sistem je takav kakav jeste, nažalost, ali dok god ima pojedinaca, poput trenutnog rukovodioca Svratišta Nikole Jovanovića, deca i mladi će ovde imati svoju sigurnu i mirnu luku. Bar tokom dana.
Ćerka i ja smo ispraćene sa velikom zahvalnošću. Slatkiši su kažu, bili pun pogodak, jer to retko ko donira, a deca su ih željna.
Pred njima je deset dana kreativnih radionica i praznične atmosfere. Uskrse su spojili – i pravoslavni i katolički zajedno.
Ako ste zainteresovani da donirate Svratištu pozovite broj 021533232 i dobićete sve informacije. Ipak, evo najsvežije informacije – mašina za sušenje veša bi im bila od velike pomoći. Pratite njihove aktivnosti rad na FB stranici.
I ne zaboravite da donesete po koju čokaladicu, a možda i loptice za žongliranje… Da više ne kradu pomorandže.
Milica će svoj 9. rođendan pamtiti zauvek. Po lepim i važnim lekcijama.
Na kraju, zahvaljujem Luftici i Lidlu na prilici da organizujem donaciju deci iz Svratišta i da podelim sa građanima utiske i činjenice o deci koju, nažalost, ne vidimo dovoljno, a srećemo svakodnevno.
Dodaj komentar