Nenad Ilić, sveštenik SPC trenutno na službi u Holandiji, neobično je lice naše crkve. Osim što je sveštenik, on je i otac Jutjubera poznatog kao Baka Prase. Reklo bi se da je Nenad upravo onakvo lice kakvo i zahteva moderno doba: neposredan, rečit i često avangardan – ide ukorak kako sa novim kanalima, tako i sa novom estetikom komunikacije, kaže Ilić u opširnom intervjuu za Blic.
U prvi medijski plan dodatno ga je izbacio sin Bogdan, tinejdžerska Jutjub zvezda sa pseudonimom Baka Prase, koji ga je nagovorio da i sam učestvuje u njegovim video-klipovima. Pismo kojim se Ilić obratio građanima na prošlonedeljnom protestu opozicije, a koje je pročitala njegova supruga, pažljivo je saslušano i još se prepričava.
U pismu kažete da su vas prijatelji pozvali da se na ovaj način obratite, ali čini se da je bio još neki, jači i suštinskiji, unutrašnji motiv za vaše pismo. Koji?
– Nešto se loše dešava. Uvukao se neki strah u ljude, nepoverenje. Veliko nezadovoljstvo, a istovremeno beznađe. To je loša kombinacija. Ljudi se od toga prozle. Medijsko stanje je katastrofalno i mnogi ne žele da budu uvučeni u mašinu iz koje izlaze blatnjavi i izgrebani pa ćute. Ne volim stranačku politiku, ali u zahtevima da se mediji učine samostalnijim i da cirkus „demokratskih“ izbora postane makar nešto ozbiljniji vidim neki mali trag želje za životom. Otpor odumiranju u kom se Srbija nalazi. I smatrao sam svojom obavezom da se obratim ljudima koji traže istinu i pravdu. Ako je potraga za istinom iskrena, ona uvek dovede do Istine – Hrista.
Da li ste imali problem zbog vašeg obraćanja, da li vam je zamereno na tome (od Crkve, pre svega). Ako jeste (ili ako ga bude), koji je vaš odgovor?
– Veliki broj ljudi iz Crkve se veoma obradovao, jer nekako se u javnosti stekao utisak o dobrovoljnoj skrajnutosti Crkve u svim ovim događajima, o ravnodušnosti, nekompetentnosti, kompromiserstvom sa silama sveta. Crkva nikada ne može biti potpuno u skladu sa svetskom vlašću. Uvek greši kad se sliže sa ovozemaljskim institucijama. Mnogi to duboko osećaju. Neki su mi, naravno, zamerili. Znao sam u šta se upuštam pa sam se poslužio rečima vladike Nikolaja, da najvažnije poruke umesto mene kaže on. A on se obraća svim vlastima koje se prepuste samovolji umesto služenju. Ne verujem da iko iz crkve može s tim rečima da se ne složi.
Pretpostavljam da su vam se javljali vaši bivši parohijani, a verovatno su i naši ljudi u Holandiji gde sad službujete saznali za vaš gest. Kakve su bile poruke?
– Uglavnom podrška, iskrena. Čak iskrena zahvalnost. Poneko ima određene rezerve u smislu da ne bi da podržava ni one ni ove, ali zna da su mi namere iskrene. A tu i tamo od nekih malo udaljenijih – najcrnje uvrede. Otvorena mržnja ljudi koji me ne poznaju. Ali izgleda da je danas u vreme otrovne nemoći tako nešto neizbežno.
U pismu pominjete malodušnost, izdaju života, umiranje Srbije. Vlast, s druge strane, priča o „zlatnom dobu“. Da li je moguće da toliko nas gleda kroz različite dioptrije na ono u čemu i kako živimo?
– Tu i jeste jedan od naših velikih problema. Car je go – to znaju mnogi, a govore malobrojni i onda se to smatra činom hrabrosti. Mediji ne služe za komunikaciju, za sagledavanje problema i pomoć u njihovom rešavanju, nego ogoljeno i isključivo za hipnozu i podvlašćivanje. Za blaćenje i satanizovanje svakog ko se usudi da uputi kritiku faraonu. Tema oslobađanja medija od kontrole kakva ovde nije zapamćena je po meni i glavna tema građanskih protesta.
Može li se, da budemo banalni, govoriti o sluđivanju naroda i da li je tako nešto moguće uraditi jednom narodu?
– Moguće je. Očigledno.
Ključni deo vašeg pisma je razmišljanje svetog vladike Nikolaja, a počinje upečatljivom konstatacijom: „Oni koji vode narod ne vode nego ga zavode…“ I ostale rečenice pogađaju u centar: „zavađaju narod radi svoje koristi….“; „Krive svoje protivnike a idu stazama njihovim…“; Da li ove reči vladike treba da nas obespokoje?
– Na osnovu poznavanja srpskih političara svog vremena, Nikolaj nam je uputio reči koje imaju važenje u svim vremenima za one vladare koji se rukovode samo svojim egoističkim interesom i ogoljenom željom za vlasti. Citirao sam ih u dokumentarnom filmu o Svetom Nikolaju, ispod je išla Miloševićeva slika. Izgledalo je da je, gledajući u budućnost, Nikolaj njega video. Sad izgleda da citirane reči mnogo potpunije idu uz sadašnjeg vlastodršca. Dok god imamo sličan profil vođa te reči će izgledati kao sve veće i veće uoštravanje, povećavanje rezolucije slike. A na slici – pasivni neodgovorni narod i iskeženi gladni vukovi koji ga vode.
Pretpostavljam da ste čuli za pretnje štrajkom glađu visokih predstavnika vlasti. Kako vam je to zvučalo?
– Nadrealno smešno. Naš javni život konačno je potpuno oslobođen bilo kakve obaveze logičnosti, pameti bilo kakve vrste. Jezgro sadašnje vlasti nema mnogo jarkih kvaliteta, ali mora se priznati da su neumorni u svojim montipajtonovskim lupinzima. Bilo bi čak i nekako blesavo simpatično da se u pozadini ne naslućuje pogrbljena mračna senka čiji je cilj obesmišljavanje svega što rade i vlast i opozicija. Kad obesmišljavanje potpuno uspe – narod dolazi do jednostavnog zaključka: nema ni razloga da se išta menja.
Pre četiri godine jedan vaš post na Fejsbuku započeli ste rečima „kako je vreme da se uozbiljimo“, misleći, pre svega, na Crkvu. Ne sumnjam da je to „uozbiljavanje“ potrebno na širem planu. Pa dokle se stiglo, ovo i dalje liče na smejuriju?
– Jeste smejurija. Kao da smo, bespomoćni da se oslobodimo sudbine kolonije, rešili da propadnemo smejući se. Taj smeh, nažalost, počinje da liči na njakanje. Da, mi moramo da se uozbiljimo. Da priznamo sebi da smo poraženi. Da priznamo sebi da smo okupirani. Da imamo kolonijalnu upravu. Kad priznamo da smo poraženi, možda se ponovo osposobimo da pobeđujemo. Kad priznamo da smo okupirani, prestaće da izgleda da smo potpuno poludeli i da radimo protiv samih sebe, nego će se videti da prosto slušamo okupatora. Kad priznamo da imamo kolonijalne upravnike, lakše i bezbolnije ćemo ih menjati. I biće onemogućena zloupotreba dubokih mitova. Mitove vlast javno odbacuje i sakriva, a zapravo ih upotrebljava kao podzemne pokretače poverenja u mitskog vođu. To su ovde neki već radili i znamo kako su prošli.
Evo, nedelju dana kasnije, novi skup u Beogradu, ovaj put u organizaciji vlasti. Društvo je strašno podeljeno. Kako vama izgleda sve što (nam) se dešava?
– Sve smo to već videli. Mitinzi i kontramitinzi. „Volim i ja vas.“ Ne radi se o tome da se niko ne trudi da se ta polarizacija prevaziđe. Vlast sve vreme teži tome da produbi podele, što je potpuno sumanuto. Provocira sukobe i pokušava rovitu i poluoformljenu delimično recikliranu i tek malo osveženu opoziciju da uvuče u postupke koji bi opravdali totalitarnije mere. Pronalaze se izmišljeni dokazi nasilničkih namera o kojima svedoče neimenovani izvori, a onda preko noći ti dokazi nestaju. Etiketiranja protivnika više nemaju nikakvu meru. Postoji određena strepnja da je ovde neko spreman da zarad očuvanja vlasti uvuče svoj narod i u ozbiljne međusobne sukobe. Pa da onda blokira bilo kakve promene na veoma dug period.
Već četiri meseca ste u Holandiji. Šta možete reći o našim ljudima u dijaspori, a šta vam oni govore o ovome što im se događa u otadžbini?
– Holandija je racionalno uređena zemlja. Za naš ukus i previše racionalno. Racionalnost ovde preovladava. Tek kad se nađeš u tako nezamislivo sređenoj zemlji, možeš da počneš da razmišljaš o ograničenjima ogoljene racionalnosti. Malo ljudi živi ovde zbog toga što to voli, ali ovde ima posla, ima uslova za sposobne da nešto urade i zarade. Nije med i mleko, mora da se radi dan i noć, ali i u Srbiji mnogi rade dan i noć, a efekat je neuporedivo manji. Povratnicima u Srbiji nema mesta, to svi znaju. Nema mesta ni svim onim desetinama hiljada koji svake godine i dalje odlaze iz Srbije. Iz kolonije prema kolonijalnim centrima. Kod mnogih ovde televizor je upaljen dan i noć i gledaju isti TV program kao i hipnotisana masa u Srbiji. Jedino što oni onda ne postaju strastveni zagovornici sadašnje vlasti, ali stidljivo se pitaju da li je zaista u Srbiji krenulo nabolje. Ali mnogi iz novijeg talasa doseljenika smatraju sadašnju vlast pogubnom za Srbiju. I brinu se. Ne zaboravimo da dijaspora upumpava u Srbiju zabeleženih 5-6 milijardi dolara i ko zna koliko nezabeleženih. Ali kad treba da se glasa – vlast nema poverenja u dijasporu. Znaju zašto…
Verovatno vas često pitaju o vašem sinu Bogdanu, koji je Jutjub zvezda mlade generacije. Kako objašnjavate svog sina?
– Dobar momak i veliki talenat za komunikaciju. Ima on još neke talente, ali ne bih sad da hvalim javno svog sina kojeg mnogi znaju kao Baka Prase. Više volim da ga kritikujem ne bi li napredovao. I kritikujem ga zbog često površnih sadržaja. U stvari, pokušavam preko njega bolje da razumem fenomen jutjubera. Nekad su morali da budu pevači, glumci. I danas su pomalo od svega toga, ali pre svega oni su komunikatori. Sadržaj je u suštini sporedan, najvažnije je ubedljivo spajanje lika i stvarne ličnosti jutjubera i prenošenje vedrine, što bi rekli – pozitivne energije.
Kako vi razumete taj jezik i filozofiju mladih?
– Što se tiče tih naših povremenih zajedničkih nastupa, veoma sam pozitivno iznenađen reakcijama njegove publike. Iako često kritikujem neke elemente njegovog rada, a on je njihova zvezda, oni me slušaju i često podržavaju. Da im tako nešto pričam sam – niko me ne bi slušao. Sa njim zajedno – prenosimo širokoj mladoj publici i neke ozbiljnije poruke. Zanimljiv eksperiment. Imam utisak da su oni daleko pametniji nego što nam se ponekad čini. Razumeju stvari na pravi način brže nego mi. A mi sebe više ne razumemo. A osim svih nedaća koje su nas stisle kao narod, u svetskim okvirima mi živimo usred civilizacijskog preloma kakav se ne pamti. Onima koji su rođeni sa tehnološkim protezama mobilnih telefona i laptopova lakše je da se prilagode brzim promenama nego „mastodontima“ koji još čitaju knjige, filozofiraju, vrednuju istoriju umetnosti. S poverenjem u evoluciju jedan deo čovečanstva iščekuje novi iskorak ka nekakvom tehnikom i naukom nadograđenom čoveku, drugi strepi od tehnike koja će zavladati čovekom… Deca se ne uzbuđuju oko tih pitanja. Veruju da će naći odgovore kad bude trebalo. Milenijalci bez straha koriste sve što im nova civilizacija nudi.
Pokušavam da misionarim
Pitao bih vas nešto iz ličnog života. U vašoj biografiji stoji da ste se školovali na Teološkom, Arhitektonskom, Filološkom i na Fakultetu dramskih umetnosti, a završili ste kao svešteno lice – o čemu se radi?
– O potrazi za smislom i uoštravanju sopstvenih darova i želja. Radim ja pomalo od svega što sam studirao. Pišem knjige, režiram dokumentarne filmove i serije, predajem na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, ali najvažnije od svega mi je moje služenje Hristu, Crkvi. Mi smo ostali posle komunizma ozbiljno oštećeni. Tradicija koja nam je prenosila vrednosti je radikalno prekinuta, nacionalni identitet je ostao bez podloge, lični životni scenariji nemaju više podlogu, a nemamo dovoljno mogućnosti za kreativnu improvizaciju koju zahteva novo vreme. U Crkvi se čuvaju odgovori na mnogo problema. Ja sam neke odgovore naslutio, trudim se da ih primenim u sopstvenom životu, pokušavam da ih formulišem jasnije od puke intuicije i prenesem što većem broju ljudi, takoreći na određeni način misionarim. A pre svega trudim se da darove koje mi je Bog dao, a svakome je dao neke darove, upotrebim služeći Bogu i ljudima.
Dodaj komentar