Magazin

“Švajcarci su srećno nezaposleni, žive od biroa dok za njih šljakaju Albanci i Francuzi”

ženeva
Printscreen

Da li su prošle godine kada su naši ljudi odlazili u zemlje Zapada da rade i zarade kako bi sebi i svojoj porodici obezbedili ugodan život? Možda to vreme nikada nije prestajalo, možda će dodatno zaživeti u budućnosti, ali definitivno živimo u vremenima kada se ništa ne može posmatrati sa izvesnošću.

Danas nigde ne cvetaju ruže, to bi valjda svima trebalo da je već jasno.

Jedan Beograđanin javno je objavio svedočenje svog prijatelja koji godinama živi i radi u Ženevi. Njegovu priču o životu u Švajcarskoj objavljujemo u celosti:

„Došao mi je prijatelj iz Ženeve. Odveo sam ga na sladoled. Danas u Beogradu moguće je pojesti izvanredan sladoled u pristojnom ambijentu uz sasvim solidan espreso. Ima 30 godina. Nije oženjen, trenutno nema devojku. Radi tek toliko da nema sopstveni život.

Ima dosta posla, dobar sako, novi ajfon, i pristojnu dozu nezadovoljstva. Ima toliko novca da ga ne hvata panika koja mori njegove vršnjake u Srbiji. Pošto nema panike koja ljudima ipak daje neku živost, on izgleda umorno i prezasićeno.

Živi u elitnoj četvrti Koloni u iznajmljenom stanu. Teško je tamo imati nešto svoje. Sve te tera da radiš i trošiš. Dok radiš, možeš pristojno živeti, kad odeš u penziju, bežiš iz Švajcarske glavom bez obzira. Ima 30 godina i 10 godina radnog staža. Retko ko ovde može tim da se pohvali. Vikend nema.

Jedan dan nedeljno mu je slobodan i pritom taj dan se stalno menja. Radi za Novu godinu i Božić. Kada dođe u Srbiju, svi ga gledaju kao gastarbajtera. Svaku njegovu misao mere kroz švajcarske franke.

Najbolji prijatelji gledaju ga kao potencijalnog investitora koji će kao „deus ex machina“ doći i rešiti njihov najveći poslovni neuspeh – nezaposlenost. O devojkama je izlišno govoriti. Bivše drugarice su prestare za njega, a one mlađe u njegovom prisustvu brzo obole od sponzorštine i starletizma.

I pored beznadežne situacije koja ništa ne obećava, moj prijatelj je razbio kasicu prasicu i pošto je izbrojao 15.000 evra došao je u rodni Beograd i obložio kuću kamenom. Pored nove kamene fasade podigao je i ogradu preko 2 metra i obložio je istim onim kamenom.

Na moje pitanje da li je mogao pametnije da uloži novac (pitanje sam formulisao sa jednim izbezumljenim „zašto?“) odgovorio mi je da je kamen večan. U Švajcarskoj gde su šljakeri iz Srbije očigledno efemerni i nebitni, jedan Beograđanin – Srbin u najboljim godinama i u naponu snage daje crno ispod noktiju kako bi obložio svoju porodičnu kuću „večnim“ kamenom.

Potpuno je jasna njegova potreba da sačuva i konzervira kuću u kojoj je proživeo bezbrižno i srećno detinjstvo i koju vezuje za svoj dom. Na moje pitanje da li je mešalica za beton koja danonoćno radi u dvorištu vesnik povratka, on mi daje iznenađujući odgovor da za njega nema života u Srbiji. U decembru konačno dobija papire posle 15 godina.

Dragi moj, pola Švajcarske je na birou! Niko ne radi i svi žive na teretu socijalnog progroma. Dolaze Albanci i Francuzi da rade za siću dok su pravi Švajcarci srećno nezaposleni – priča mi.

Srbija je lepa za život kada imaš para, ali život napolju ga je učinio „svetskim čovekom“ tako da se sada svuda oseća kao stranac. Ono što bi moglo da ga vrati u domovinu jedino je nova „mečka“.

Međutim, ipak ima malo više mozga, pa je ugušio u sebi taj gastarbajterski san. I komšija i njegova krava crkli su odavno za mog prijatelja, tako da se nema kome pokazati šta se steklo i zaradilo „preko grane“.

Okamenjena večna kuća ostaje hipotetički da lebdi u njegovom ličnom univerzumu sve do duboke starosti kada će, programiran kao svaki pas, doći tu da umre. Do tada će živeti na Kubi! Za 15 godina života u Ženevi uželeo se sunca. Ženeva ima užasnu klimu. Pokazuje mi na telefonu pogled iz svog stana u kvartu Koloni. Vidi se jezero i gomila sivih oblaka.

„Tako ti je stalno prijatelju moj dragi“, izgovara dok srče espreso. Kuba je raj na zemlji. Sa 100 evra živiš ko Bog. Nepokretnosti su jeftine i sad je trenutak da se investira. Kuba se polako otvara ka strancima. Za nekoliko godina cena nepokretnosti će enormno skočiti.

Sad treba kupovati dobri moj. Jedini problem je što moram da oženim Kubanku da bi mogao da kupim sebi neki stančić uz dosta povoljan kredit – kaže mi sa smeškom dok završava sladoled.”

Izvor: Kurir

Toma Mona predviđa da će Priboj za 5 godina biti k’o Švajcarska

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
103 Shares
103 Shares
Share via
Copy link