Suzana je živela u Kanadi, Australiji pa na Novom Zelendu. Sve vreme, mislila je da živi sa divnim ljudima, porodicom koja ju je usvojila kada je mala četiri godine, samo, ispostavilo se da su je sve vreme lagali.
Pune 53 godine njena prava porodica ju je očajniči tražila, ne gubeći nadu da će je ipak nekada videti.
Naime, Suzana, koja danas živi u Australiji i ima četvoro unučadi ispričala je onog čega se seća iz detinjstva.
– Kao dete živela sam sa svojih šestoro braće i sestara u starom župničkom domu u turističkom mestu. Mama je bila samohrani roditelj, a braća i sestre i ja smo povremeno bili u hraniteljskim porodicama, pa smo se vraćali kući – ispričala je ona.
– U blizini je bila i porodica “putnika” sa kojima sam se sprijateljila kao dete. Bili su iz Škotske. Žena, koju sam skoro ceo život smatrala svojom majkom, imala je multiplu sklerozu. Imali su dva sina, a mislim da su želeli i devojčicu, rekla je ona.
“Putnici” su grupu najčešće škotskih i irskih Roma koji se često sele sa celom svojom zajednicom, od grada do grada, zemlje do zemlje.
– Pitali su moju mamu mogu li da me odvedu u Diznilend i ona im je dala moj pasoš. Umesto toga, odveli su me u Kanadu, zatim Australiju i kasnije Novi Zeland. To je uvek bio njihov plan, dodala je Suzana.
Oni su joj objasnili da je usvojena jer je njena porodica tako želela. Živela sam u zajednici sa putnicima i živela sam lep život i bila sam prilično razmažena, rekla je ona i dodala da je bila voljena, da je lepo živela i da je obišla ceo svet sa ljudima za koje je verovala da su joj jedina porodica.
Istinu je saznala slučajno. Trebalo je da produži pasoš, ali nije mogla da pronađe nijedan papirni dokaz o svom usvajanju. Tada se klupko odmotalo i njen muž je objavio apel na Fejsbuku ne bi li našli njenu pravu porodicu. Samo 30 minuta nakon objave, njeni rođaci u Pontefraktu su saznali za nju i požurili da odgovore njenom mužu. Sada je Suzana ponovo spojena sa četvoro od svojih šest braće i sestara.
Tagično, njena biološka majka je umrla pre osam godina ne znajući šta se dogodilo njenoj ćerki.
– Do danas ne znamo zašto se policija nikada nije uključila, rekla je Suzana i dodala:
– Mislim da je to zato što im je mama dala dozvolu da me odvedu i što smo svi u nekom trenutku bili u hraniteljskim porodicama. Ali tokom godina bilo je nekoliko pritužbi odeljenju za nestale osobe i moja mama se stalno vraćala na mesto gde su putnici bili u nadi da će me pronaći.
Kako je ispričala za Daily Record, njeno ujedinjenje sa porodicom daje nadu svima koji su izgubili voljenu osobu da se čuda dešavaju.
– Ima nade – kaže ona.
Majka ju je godinama tražila
Suzanina nećaka Ema (41) je rekla da ju je njena baka godinama tražila, ali bezuspešno.
– Posle njene smrti bilo je toliko pitanja koja su ostala bez odgovora. Tada su stvari bile drugačije. Nije bilo papirnog traga, nije bilo policijskog izveštaja, objasnila je ona i dodala:
– Nikada nismo mislili da će se ovo dogoditi. Bilo je neverovatno – posebno za moju mamu. Ona ima Parkinsonovu bolest i demenciju pa je neverovatno da je ponovo bila sa sestrom pre nego što joj se stanje pogoršalo. Ovakvi slučajevi pokazuju da nikada ne treba gubiti nadu.
Izvor: Blic
Muž i ja smo 1988. u Beogradu kupili bebu za 10.000 dolara
Dodaj komentar