Paralisala me je vest o smrti Džona Sandea iz Kenije koji je studirao na medicinskom fakultetu u Beogradu. Da je živ, imao bi još dva ispita do diplome lekara.
Ali, nažalost, nije.
Iako mediji prenose da uzrok njegove smrti još uvek nije poznat, činjenica da Hitna nije došla na poziv iz Studentskog grada gde je Sande boravio zbog nemogućnosti da se vrati u Keniju, i da su ga sa bolovima u stomaku tri beogradske bolnice navodno odbile, jer NEMA simptome korone, za mene su jedini uzrok smrti ovog mladića. Sve što se naknadno utvrdi, u smislu dijagnoze, prilično je nevažno.
Preminuo je u Studentskoj poliklinici.
Ovo nije prvi put. Čini se da neće biti ni poslednji.
Vanredna situacija je pokazala koliko je zdravstveni sistem nespreman da zbrine pacijente koji nemaju koronu, ali, pazi, imaju rak, imaju kontrole, dijabetes, masu hroničnih oboljenja, imaju sumnje da nešto sa njima nije u redu, opipali su nešto, preseklo ih je negde, ukočilo, slomili su kuk, boli ih neizdrživo…
“Jebeš to, nemaš koronu!”
Dajte nam na konferencijama u 15 podatak koliko života je trenutno pod rizikom jer ne mogu do bolnica, na preglede, kontrole, jer nemamo kapacitete, jer “ajde ti kući” ili mislite da njih treba da brojimo kada prođe korona?
Ovo je zajebancija sa životima. Da li je neko svestan toga?
Ili se sa životima može zajebavati kad je vanredno stanje, ko u ratu, brojaćemo one van prve borbene linije kad se rat završi?
Zamišljam lica roditelja preminulog studenta nakon što im je javljeno da im dete nije živo.
Kako mislite nije živo?
Žao nam je.
Kako mislite žao nam je? Šta se dogodilo?
Još uvek ne znamo.
Pa u kojoj je bolnici hospitalizovan?
Vidite, on nije… ovaj… to veče hospitalizovan.
Čekajte, kako mislite nije? Pa gde ste ga poslali sa bolovima, ko ga je pregledao?
Vidite… nije imao simptome korona virusa, kapaciteti su prebukirani… nismo ga mogli…
Pustili ste dete da umre?
Piiiiiiiiiii, ravna linija ko na monitoru.
Žena koja je stranim studentima u Srbiji držala časove srpskog jezika na Filološkom fakultetu napisala je na svom profilu: Umro nam je student. Ta rečenica zvuči besmisleno, kao da je oksimoron. Nije imao koronu. Imao je bolove u stomaku. Imao je Hitnu koja nije došla na poziv iz Studentskog grada. Imao je tri bolnice koje ga nisu primile jer nema simptome korone. Imao je porodicu koja ga je poslala u Evropu da postane lekar, a vratiće im se sin u kovčegu.
Sramota me je.
Besna sam.
Psovala bih, urlala bih. Očajna sam.
Gadi mi se. Poražena sam. Uplašena.
Ukoliko se zaista dokaže da je mladi Kenijac preminuo zbog neblagovremenog zbrinjavanja, da je bio odbijen u TRI bolnice jer nije imao simptome korone i da niko neće odgovarati (vanredno je stanje, jelte?) ostaje nam da se temeljno zabrinemo za sopstvene živote (ako do sada nismo) ili pakujemo stvari i bežimo negde gde se umire, ali ne ovako, ne ovako, ne na ovakav način, ne ovako.
Ovde, godinama gledam, imaš dve opcije za preživljavanje: da imaš lovu da plaćaš privatno ili veze koje će te preko reda ubaciti u državne bolnice ili da se opašeš bombama, okačiš automatsku pušku i kreneš sa simptomima (i overenom zdravstvenom knjižicom) da tražiš pomoć.
Mene boli…
Moraćete da se javite sutra, doktori su sada zauzeti…
Ali, ne mogu da izdržim, umreću…
Žao mi je, ima hitnijih slučajeva…
Probao si lepo, ne ide, ne čuju, uzmeš automatsku i izrokaš u plafon da te shvate ozbiljno.
Samo u plafon. I ovako se obrušavaju.
Onda staneš ko razgoropađeni Rambo na popadalu tavanicu, izbrojiš do deset i probaš da mirno ponoviš: Može li neko da me pregleda?
Shvatate, ovde vas najbolje čuju kada ste opasnost ili kada imate lovu. Država nas praktično tera da postanemo nasilni, agresivni, bahati manijaci, u suprotnom ćemo umreti fini, kulturni, u bolovima, nepregledani ili zakasnelo pregledani.
Ako si sirotinja, to ti je mahom opcija da bi preživeo.
Ako si sirotinja koja neće da bude nasilna, onda prvo moraš da prestaneš da budeš sirotinja tako što ćeš prići vladajućoj stranci i deleći pomoć penzionerima, botujući i jebući se dušom i telom “obezbediti” sebi neki posao i primanja od kojih ćeš moći da ideš na preglede privatno.
A ako se baš budeš jako trudio (bio pokorni rob ili postao ljiga) povezaćeš se sa uticajnim ljudima pa možda na “poziv” uticajnog i upadneš preko reda, preko sirotinje koja je odlučila da ide pošteno.
Kakva opcija: živeti muljajući ili mreti pošten.
Upravo ovo mi pomera živac već godinama i tera da pobegnem odavde, jer su mogućnosti opcije “živeti pošteno” svedene na minimum.
Nije ni čudo što se ljudi kljukaju sedativima. Umrtvljuju sebi mozak jer je skapirao koliko nepravde i nemoći leži u ovoj gore pomenutoj istini i koliko straha proizilazi iz same pomisli da te sad, ne daj Bože, negde nešto žigne… a nije korona.
Mene plasi sto ni jedan specijalista ne radi, sto nas vracaju sa problemima. Sto nas setaju sa decom. Uplasena sam. I ovo vanredno i neorganizovano stanje donelo mi je anksioznost, paniku i depresiju. A ko ce to da resava…
Ovaj nesrecni mladic je zrtva toga.
I sam Nina i radim u zdravstvu. Ovo je veliki propust, velika sramota tuga. I mene je sramota i to jakoooo….
E, stvarno smo govna!!!
Verujem da je ovaj mladi covek ostavljen bez lekarske pomoci,da umre. Znala sam da ukoliko nemas koronu,a imas drugi,mozda i ozbiljniji problem,umires.Tuzna istina.
Smatram da bi bilo dobro navesti te tri bolnice koje su odbile da prime mladića. Smatram da je u ovom trenutku bitnije reći „taj i taj“, pre nego skidati odgovornost sa najodgovornijih time što pričamo o „njima“, o „tri bolnice“, o nekom neodređenom…
Dva ispita do kraja,golgotu prosao verovatno da sve to postigne, lekar da bude, dosao s kraja sveta da postane neko…a mi ga u kovcegu vracamo umesto sa diplomom. E,zivote, drzavo bedna i us****, po***** ti se na sve!
„Imaš dve opcije za preživljavanje: da imaš lovu da plaćaš privatno ili veze koje će te preko reda ubaciti u državne bolnice ili da se opašeš bombama, okačiš automatsku pušku i kreneš sa simptomima (i overenom zdravstvenom knjižicom) da tražiš pomoć.“
Situacija je u celom svetu slicna.
Ja zivim u Svedskoj i nemoguce je otici lekaru. Ja sam bolesna od marta, pokusavala sam dobiti pomoc medjutim jedini pregled je bio u vidu video razgovora sa lekarom. Posle toga sam otisla privatno gde mi je svedski iskusni lekar rekao da ako imam mogucnosti da odem za Srbiju uradim sva ispitivanja kod privatnih lekara u Srbiji. Svedska ima tzv „stop“ na sve preglede koje ne smatraju hitnim . Kako ce znati sta je hitno kada vas ne primaju na pregled?! Inace, da li ste svesni koliko kosta pregled privatnog lekara ovde? Moj primer, osnovni pregled kardiologa 2500 kruna,(okvirno 25000 din) ,plus ekg 500 kruna ( oko 5000 dinara). Taj pregled nije dovoljan za utvrdjivanje problema. Kada sam se nakon toga obratila ponovo Domu zdravlja da bih javila svojoj doktorki rezultate, medicinska sestra mi je rekla da su prezauzeti i prekinula vezu. Sad mi traze da pisem zalbu protiv nje a o mom lecenju i dalje cute. Citam sta ljudi pisu na internetu i sad znam da je istina. Gomila ljudi vapi za lekarskom pomoci ali dzaba. Ja znam kako je u Srbiji i slazem se da je haos ali nigde ne cvetaju ruze. Situacija je u smislu „ko prezivi pricace „.