kosarka-srbija-usa
Magazin

Pismo američkom novinaru koji se pita da li mi u Srbiji imamo hrane!

Tviter je uglavnom jedno naelektrisano mesto. Bojište za najnebitnije rasprave, oštrenje morala i zgražavanje nad trivijama koje normalna osoba neće ni registrovati ukoliko ima obaveze jednog odraslog čoveka. Ponekad ipak i ta mreža može da vas nasmeje i razmrda kada dobije svoje mini skandale. Takav jedan mini skandal juče je pokrenuo američki radio-voditelj Kevin Klensi kada je postavio pitanje kako to da je njegova zemlja izgubila od Srbije, šta je Srbija i da li mi uopšte imamo hranu ovde?

Osoba iz Amerike NAS proziva za hranu. Jedini adekvatan komentar na to bi bio:

– Hahahahahaha.

Naravno da su naši ljudi odreagovali sa mnogo kreativnih i duhovitih komentara. Jedan od najboljih je svakako: Imam u frizu još tri kese zamrznute buranije. Pi*ko.

Ništa slabiji odgovor nisu bili ni gifovi sa Zoricom Markovć i sve ono što uz nju ide u obraćanju drugim ljudima.

Koliko je čovek uspeo sebi da prevede i shvati sve srdačne poruke kreativnih tviteraša iz Srbije ne znam ali evo još nekoliko stvari koje bi mu se mogle napomenuti.

Odgovor Kevinu

Razumem da neko ne zna na karti da pokaže gde je Srbija. Ili da nema ni u nacrtu u mozgu našu komplikovanu istoriju ili političku situaciju.

Ali da pratiš i voliš košarku i da nisi čuo za Srbiju? Druže, neozbiljan si i jadan. Pitanje imamo li hranu je kao da si ti iz Amerike pitao Nemce kakav je njihov sistem zdravstvene zaštite. Dvesta miliona puta bolji od tvog. Baš kao i hrana iz Srbije.

Za početak naša hrana ima ukuse i mirise koje ljudska čula mogu da registruju. Jedan kvrgavi paradajiz iz bašte moje babe je deset puta bolji (jer za početak ima UKUS) od svakog vašeg „organskog“ paradajza koji po marketima porodajete za 30 dolara kilogram, navodno zato što je to prirodni paradajz.

Takav jedan paradajz sa malo soli i slanine za ljude iz Amerike bi bio carska gozba sa rimskih dvorova. Naravno, ako vam čulo ukusa nije još potpuno odumrlo.

A nismo još stigli ni do doručka.

Ja iskreno verujem da biste vi nakon onih industrijski prerađenih pahuljica sa još gorim mlekom, posle jednog našeg doručka bili kao Čkalja nakon gozbe – pali biste u postelju i trebala bi vam ozbiljna medicinska pomoć.

Na jedne vaše pahuljice iz kartona ide naša slanina, paradajz, pršuta, gibanica, možda čak i cicvara ako je božićno jutro. Mogu i neka jaja i viršle plus moče. Da može da se bira.

On nas pita ima li hrane u Srbiji?! Ooo živote.

Čovek koji verovatno jede hormonsku piletinu lošeg ili nikakvog ukusa od rođenja, pita nas sa 200.000 vrsta mesa imamo li hrane.

Ne kažem da je dobro što jedemo toliko mesa, niti da sve to neće stići i kod nas. Ali trenutno bi jedan naš ćevap mogao da izbriše sve što si mislio da znaš o hrani.

Jedna naša tanka, žuta, vruća palačinka sa pekmezom od kajisija, naterala bi te da se smeješ od muke što si ceo život jeo onaj leb natopljen sirupom koji vi nazivate palačinkom.

Od jednog parčeta japanskog vetra bilo bi te sramota kad se setiš vaše najbolje pite sa borovnicama.

I one kante iz kojih supenim kašikama jedete sladoled kad ste depresivni, mogu eventualno da budu uvod za jedan set od deset vrsta sitnih kolača koji se iznose kad su porodična slavlja.

Svaki naš sitni kolač mogao bi da pobedi vaš kapkejk ili suvi keks koji služite uz kafu.

Za neke druge stvari si i mogao da nas pitaš

Ima stvari za koje si mogao da se zapitaš ima li ih u Srbiji. Da si pitao imamo li lekara ili medicinskih sestara. Imamo li majstora, vozača, mladih stručnjaka? Njih smo uglavnom vama izvezli.

Imamo li dovoljno kreveta po bolnicama? Imamo li mladih? Imamo li obrazovanih spremnih da menjaju svet ? I njih smo izvezli vama.

Imamo li penzija? Imamo li sudove koji funkcionišu? Ili bilo koji drugi sistem koji funkcioniše…

Imamo li rokove za radove i odgovorne kada radovi nisu obavljeni kako treba? Imamo li mnogo razloga za nacionalni ponos i radost uopšte, osim ovih prilika kada naša reprezentacija razbije Amere kao što i jesmo pre neki dan ?

E, da si nas to pitao to bi već imalo nekog smisla. Ovako, debelo si promašio poentu.

Žarko Paspalj: Ova država ne vodi računa o svojim građanima i svi treba da odu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Saša Mandić

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš