„Kosovo je srce Srbije“ čuje se iz Beograda, „Aco Srbine“ iz Kosovske Mitrovice. Čuju se pokliči da je Kosovo Srbija i da se nikada nećemo odreći naše južne pokrajine, ali na gomili primera i postupaka to se nikako ne može zaključiti.
Jedan od tih primera i problema, o kojem se gotovo uopšte ne govori, ispričala nam je osoba (ime poznato redakciji) koja je odrastala na Kosovu i Metohiji, koja je studirala u Beogradu, tu pronašla ljubav i posao.
Kako je par poželeo da živi zajedno, trebalo je promeniti mesto prebivališta. Administrativna peripetija koja obično ne zahteva nikakav specijalan stres. Osim ako ste sa Kosova. Sudeći po ponašanju naših državnih službenika Kosovo je strana država, a ljudi koji dole žive strani su državljani iako imaju srpske lične karte i pasoše. Oni su, čini se, ipak građani drugog reda.
Upravo je pasoš bio jedan od motiva za promenu prebivališta zato što sa postojećim ne može koristiti benefite bezviznog režima, već joj za putovanja uglavnom treba viza, pre svega u zemlje EU.
– U čemu je problem i zašto sam poželela da menjam prebivalište? Zbog dokumenata za nas koji živimo na Kosovu. To jesu zvanično srpska dokumenta. Moja lična karta je srpska, kao i pasoš koji se ne razlikuje ni po čemu osim po mestu izdavanja. Piše ’izdato od strane Koordinacione uprave’. To je jedna kancelarija u Beogradu koja prima ljude sa prostora KiM. Meni taj detalj utiče na pasoš u smislu da ne upadam u bezvizni režim, što mi i te kako otežava prilikom putovanja. Gde god da poželim da idem, u zemlje Evropske unije i slično treba mi viza – objašnjava sagovornica Luftike.
Ukoliko bi promenila prebivalište, da li to znači da bi svoj pasoš mogla da koristiš za ulazak u bezvizni režim kao i svi ostali građani Srbije?
– Morala bih da vadim novi pasoš gde ne bi pisalo izdato od strane Koordinacione uprave nego od ’srpskog’ organa. Dakle, trebala mi je promena prebivališta zbog pasoša sa kojim bi zapravo mogla da putujem – kaže nam i nastavlja:
– Ranije je lična karta mogla da se vadi u Kosovskoj Mitrovici, ali se sada sve to premestilo i vadi se u Raški. Za pasoš smo išli u Beograd i njega izdaje Koordinaciona uprava. Međutim, pored toga što mi vadimo pasoš u Beogradu, kada bih želela vizu za npr. za Grčku, morala bih da idem za Prištinu. Ovi iz Beograda su me poslali da idem za Prištinu i tražim vizu, sa tim dokumentima koje su oni izdali. I nakon što se ponese dokumentacija za prikupljanje vize, mora se otići lično sa dokumentacijom, što ja nisam radila, i onda te oni zovu da dođeš i drugi put u Prištinu da vidiš da li si vizu zapravo dobio ili nisi. To su iskustva mojih bliskih prijatelja. U suštini, mora da se ide dva puta lično u Prištinu i može da se desi da te odbiju – pojašnjava.
Reč je o Grčkoj kancelariji za vezu u Prištini koja služi za diplomatske i administrativne poslove zbog nepostojanja ambasade, zbog toga što Grčka nije među članicama EU koje su priznale Kosovo.
Ono što ipak predstavlja neshvatljivo ponašanje državnih organa, donekle i uvredu, pa čak i diskriminaciju, su prohtevi i zahtevi koje ipak donose neke više instance u samoj vlasti.
Pokušaj naše sagovornice da se prijavi kod partnera na beogradskoj adresi nije mogao da prođe bez komplikacija kao kada biste želeli da menjate prebivalište u ostatku Srbije. Ljudi iz MUP-a tražili su mnogo više papirologije, pa čak i vanrednih kontroli, kao da je reč o stranom državljaninu koji ovde pokušava da pronađe svoj spas. Ovakve priče slušali smo samo u primerima kada naši „preko“ pokušavaju da preko fiktivnog braka ostvare pravo na papire.
U ovom slučaju osoba sa srpskim pasošem i ličnom kartom pokušava da se preseli sa jednog na drugi kraj iste države. Barem Ustav tako kaže. Izleda da je realnost de facto sasvim drugačija, te da Kosovo nije naša zemlja i to nisu naši ljudi.
Na sajtu MUP-a lepo piše da su za državljane Srbije, za promenu prebivališta, potrebni sledeći dokumenti:
1 – Važeća lična karta
2 – Isprave kojima se dokazuju podaci iz prijave
3 – Ugovor o korišćenju stana
4 – Lična karta vlasnika nepokretnosti gde se prijavljuje
5 – Uplatnica
Umesto lakog završetka formalnosti za građane Srbije, Srbi sa Kosova ipak moraju priložiti i dodatne, vrlo iscrpne dokaze.
– Prvo smo pokušali u policijskoj stanici Voždovac da se prijavimo i sve je išlo glatko dok u jednom trenutku službenica nije shvatila da sam sa Kosova, nakon čega je morala da pozove i proveri. Od trenutka gde je sve završeno i u redu, krenulo je potpuno suprotno uz konstataciju da ’ne može ovako’ i pitanje ’gde je vlasnik stana’. Mi smo pre odlaska u stanicu zvali telefonom i rečeno nam je da vlasnik stana ne mora da dolazi već samo da sa sobom imamo njegovu ličnu kartu.
– Mi kako bismo se osigurali, išli smo prethodno kod notara kako bi napravili izjavu gde se vlasnik stana izjašnjava da daje ovlašćenje mom partneru, mom dečku, da može da prijavi bilo koje treće lice. To je vlasnik stana potpisao i poneli smo njegovu ličnu kartu.
– Međutim, kada smo joj dali tu overenu izjavu od notara dobili smo odgovor da je ’ok, i piše bilo koje treće lice, ali ne piše tačno’ moje ime i prezime. Kada smo pitali standardno pitanje ’pa dobro, šta da radimo’ opet je usledio odgovor ’ne može, kad je sa Kosova mora lično da dođe vlasnik’.
– E sad, iz razloga što vlasnik ima 90 godina hteli smo da mu olakšamo i odemo u opštinu koja je njemu bliža da ga ne bismo vozili do Voždovca. U SUP Voždovac nam je rečeno da to možemo da uradimo u bilo kojoj opštini.
– Ponovo smo otišli, ovoga puta u Sopot sa vlasnikom stana lično i tu su nam ukazali da ako je stan na Voždovcu, onda moramo da se prijavimo na toj opštini i da su nam ovi sa Voždovca to rekli jer ne žele uopšte da imaju taj predmet, nekoga ko menja prebivalište sa Kosova, jer je to suviše posla. Tako da nas nisu primili ni tu.
– Onda smo se vratili i pokušali ponovo na Voždovcu, ovoga puta sa vlasnikom stana i tada su nas pitali gde nam je izjava. Kada smo upitali koja izjava, usledio je novi korak. U suštini, daju ti nekoliko pitanja na koje moraš da odgovoriš, kao osobi sa KiM koja želi da promeni prebivalište. Vlasnik stana treba ponovo da ispiše neku izjavu, na pripremljenom formularu, da on zaista želi da prijavi tu osobu – priča naša sagovornica.
U tom formularu se od vlasnika stana traži ime i prezime, matični broj, odgovor na pitanje zašto želi da prijavi, od kad osoba koja se prijavljuje živi na toj lokaciji, sa kim živim, šta ta osoba sada radi odnosno da li studira ili je zaposlen. To sve vlasnik treba da ispiše i potpiše.
Onda na red dolazi i njena izjava.
– Moja pitanja su bila sa kim živim na toj adresi, od kada živim na toj adresi, da li je prebivalište mog bračnog druga (ako ga imam) na toj adresi, da li imam decu, da li imam nepokretnosti u Beogradu, da li sam u radnom odnosu i ako jesam, zahtev da moram pribaviti dokumenta koja dokazuju da sam u radnom odnosu, kao i pitanje da li mi najbliža rodbina živi ovde ili na KiM.
– Ova pitanja zapravo samo pomažu da ti napišeš neki mini sastav u toj svojoj izjavi, verovatno na temu ’zašto treba da me prime u Srbiju’. To je to što se tiče procedure – pojašnjava nam.
I sama je prethodno pripremila dokumentaciju koja dokazuje da se nalazi u radnom odnosu.
– Prvi put kada smo se prijavljivali ja sam na svoju ruku donela tu potvrdu o radnom odnosu, pošto sam načula otprilike kako ide taj proces. Prijavljena sam na nedoređeno, sve je kako treba, ovde sam i studirala, ali oni uvek pitaju da li imam tu iseljenicu, nisam sigurna kako se naziva, za ljude koji su izbegli sa Kosova. Pošto nemam, onda nakon svega ovoga što sam uradila, te zvanične prijave, slede dve terenske provere na kućnoj adresi – priča nam sagovornica.
Šta konkretno znače te terenske provere?
– Policija iz te uprave, konkretno Voždovca, dolazi na kućnu adresu u vremenskom periodu do šest meseci od prijave. Sve se to radi da bi čitava stvar išla dalje na razmatranje, da li će promena prebivališta biti odobrena. Moraju postojati dve uspešne provere, ali nisam sigurna da li oni imaju tri provere, pa je u redu da dve budu uspešne ili rade samo dve provere.
– Uspešna provera znači da je neko nenajavljeno došao na kućnu adresu i da me je zatekao na istoj. Ukoliko su i drugi ljudi na kućnoj adresi, svako treba da potvrdi da ja tu živim. Znam iskustva drugih ljudi da nadležni službenici ulete u kuću, pretražuju sobu da vide da li osoba zaista tu živi, da li su tu njene stvari, kozmetika. To sve zavisi od policajca do policajca. Neko bude korektan pa kaže ’znamo da je procedura takva, ali sledeći put ćemo najaviti, a ti budi kod kuće’. U suštini ne uzima se obzir to da ljudi imaju obaveze i dešava se da prosto neće biti na adresi u vreme kada policajci svojevoljno odluče da je vreme za proveru.
– Nakon tih provera, slučaj se prosleđuje na neki viši nivo i onda se, na osnovu svih dokumenata, onoga što sam ja napisala i te dve uspešne provere, odlučuje da li ja imam pravo i trebam li da promenim prebivalište.
Na pitanje da li je to uobičajena procedura kada stranac želi da promeni prebivalište i prijavi se u Srbiji ili važi samo za ljude sa KiM, ona nije znala konkretnije da nam odgovori.
– Na formularu koji sam dobila piše da je specijalno za ljude sa Kosova, koji imaju prebivalište na Kosovu i Metohiji. Ne znam kakva je procedura za strane državljane – kaže nam.
Ove administrativne odredbe umnogome komplikuju svakodnevni život naših sunarodnika. Naši ljudi sa Kosova, koji imaju srpske pasoše, faktički ne mogu da uđu u EU bez viza i o tome niko reč nije rekao već godinama osim nekoliko sporadičnih novinskih članaka pre izvesnog vremenskog perioda.
– Kada je Srbija dobila bezvizni režim, samo nama sa Kosova se to nije promenilo – otkriva nam malo poznatu činjenicu.
Porazno i otrežnjujuće zvuči sledeća rečenica.
– Ja sam se nekako navikla na to, generalno na te stvari i očekivala sam. Dečko se užasno iznervirao jer nije mogao da veruje, a ja sam to prihvatila kao očekivano. Baš su nam usadili to kao da je normalno. Živiš sa tim godinama i onda nemaš drugu opciju nego da prihvatiš – iskrena je naša sagovornica koja je želela da ostane anonimna.
Zašto je sve to tako? Zašto naši državni organi otežavaju život sopstvenim građanima?
– Ne znam zvaničnu informaciju, ali nezvanično to se dešava zbog ljudi koji koriste to što su izbegli sa Kosova, pa se prijavljuju raznorazni koji hoće da ’ugrabe’ srpsko držvaljanstvo. To je sa jedne strane, a sa druge je politički momenat i ideja da oni žele da zadrže ljude na Kosovu.
– Moja situacija je skroz čista. Onaj ko bi želeo da proveri može sve da vidi, gde sam studirala, šta radim sada, sve je čisto i nema razloga da kao državljanka Srbije odmah ne završim jednu takvu banalnost kakva je promena prebivališta – zaključuje sagovornica Luftike.
Na ulici i društvenim mrežama često možemo čuti kako se ljudi iz ostatka Srbije bune protiv privilegija koje imaju ljudi sa Kosova i Metohije. Kako su prodali Albancima sve što su imali i tim parama po većim gradovima Srbije pokupovali nekretnine i započeli neke druge živote, te da i dalje na osnovu toga izvlače pare iz državnog budžeta na najrazličitije načine.
Formiranjem Srpske liste Kosovo je postalo zlatni rudnik birača Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, iako na prethodnim izborima nije bilo moguće glasati na teritoriji KiM. Mnogi su pristali na ucene lokalnih moćnika, savijaju kičmu i pružaju podršku beogradskim vlastima u njihovoj nameri da se i dalje pozivaju na svoj legitimitet među srpskim življem. Sve to rade pristajanjem da zakorače u čuvene magične naprednjačke autobuse.
A šta raditi sa onima koji samo žele da žive? Onima koji svoju mladost, ljubav i porodicu zasnivaju tamo gde ih sudbina vodi? Zašto oni moraju da prolaze kroz ovakve sramotne procedure i pored činjenice da poseduju državljanstvo Srbije, pasoš i ličnu kartu svoje matične zemlje?
Možda bi malo manje busanja u grudi za potrebe unutrašnje politike, a više brige o ljudima zaista donelo neko poboljšanje u životima građana.
Ukoliko vlast u Beogradu na ovaj način tretira naše ljude sa Kosova i Metohije, šta možemo da očekujemo kako će se prema njima odnositi prištinska administracija? Da li to Beograd svesno gura Srbe u zagrljaj Prištine?
Umesto ljudi mi se nekako uvek fokusiramo na to *Kosovo sa zvezdicom.
Dodaj komentar