Glad stiže uz hladne radijatore i nikad težu zimu, svakodnevno čujemo sa malih ekrana, a niko ne govori o tome koliko se energije i hrane razbacuje u Srbiji i svetu dok istovremeno čitavi narodi pate zbog nestašica osnovnih životnih namirnica.
Ne tako davno, pre samo dve generacije, naše babe i dede odrastali su u teškoj sirotinji, ratnim godinama u kojima je falilo svega, od hrane do odeće. Cenio se sam minimum, golo preživljavanje, a krompir i mleko bilo je dovoljno da se preguraju teške godine.
Ubrzo je standard porastao, a time je i pristup namirnicama i njihova proizvodnja narasla do mere da se za većinu stanovništva hrana na stolu podrazumeva, te da se ona bira i rasipa po ukusima i afinitetima.
Danas biramo domaću, italijansku, kinesku, francusku, indijsku ili tajlandsku kuhinju, uživamo u različitim specijalitetima ne vodeći naročito računa o tome da li sve iz tanjira pojedemo, da li i koliko hrane odbacimo i da li umemo da cenimo taj hleb koji nam pruža mir u stomaku i glavi.
S toga, stravično zvuči podatak da u Srbiji u proseku na godišnjem nivou, po glavi stanovnika, u kontejneru završi 83 kilograma hrane. Naročito ukoliko ovaj podatak ukrstimo sa scenama redova ispred Narodne i Crkvene solidarne kuhinje, gde ljudi čekaju u nadi da će dobiti jedan malo kvalitetniji obrok tokom dana.
Ovih 83 kilograma je prosek koji se može izvući i za ostale zemlje bivše Jugoslavije, što nam je očigledno još jedna zajednička mana koju ćemo teško priznati jedni drugima.
Indeks bačene hrane (Food waste index) objavljen je u sklopu istraživanja na nivou Evrope, a Mađari su, na prvi pogled, po ovim podacima rekorderi sa 94 kilograma bačene hrane. Grci, međutim, očigledno drže titulu najrasipnika za 2021. godinu sa 142 kilograma bačene hrane po glavi stanovnika.
Pravo pitanje je, međutim, koliko ove hrane zapravo dođe do naših frižidera i kuhinjskih stolova, a koliko zapravo propada u nekim zabačenim magacinima i farmama zbog toga što se proizvođači i trgovci ne mogu dogovoriti oko cene, te napraviti takav dogovor koji će svima osim krajnjim korisnicima omogućiti da se utale u biznis plan.
Na gladne niko ne misli, svi gledaju u zaradu. Tako u svakom segmentu života i zbog te dehumanizacije se može smatrati da je kapitalistička civilizacija osuđena na propast.
U svakom slučaju, nisu nas stari ljudi učili da u tanjir stavljamo samo onoliko koliko možemo pojesti. Nije samo kod nas takav slučaj, već se slična kultura i vrednosti neguju i u budističkim restoranima, kantinama, u kojima se plati simboličan iznos za posetioce koji nikada nije prelazio 16 juana (2 evra) i za tu cifru čovek može jesti po slobodnoj volji i želji, u neograničenim količinama.
Dodatno plaćanje je samo za one koji ostave u tanjiru više nego što zaista mogu pojesti i to je jedan vrlo efektan način da ljude naučite da cene svaki svoj obrok.
Interes i profit važniji su od gladne dece, ali barem vi možete učiniti skroman doprinos time što nećete bacati hranu i trošiti namirnice uzalud, već racionalno i u skladu sa istinskim potrebama.
Svi ovi špekulanti na berzama koji barataju ciframa nesvesni posledica svoje zaluđenosti zarađivanja za šefove neka „samo rade svoj posao“, ali dužnost pojedinca pred sobom je da bude čovek, a ne bahati parazit i štetočina.
Kako u odnosu prema hrani, tako i prema svojoj i stranoj kulturi, u političkom i društvenom životu.
Dodaj komentar