Znate li koliko se hrane godišnje baci u Srbiji? A jeste li se zapitali gde završi sva ona hrana iz prodavnica, mesara i mega marketa, kojoj istekne rok?
Igrom slučaja, zapravo u maničnim pokušajima da svoju dnevnu kupovinu svedem na ispod 1000 dinara, saznala sam odgovore na ova važna pitanja.
U Srbiji se godišnje baci čak 720 hiljada tona hrane i ona nažalost, najčešće završi na deponiji. Tokom razgradnje tih namirnica oslobađa se metan, jedan od glavnih krivaca za pojavu “staklene baste” koja je razorni činilac našeg ekosistema.
Dok se taj metan oslobađa, mi okrećemo glavu na dnevnu kupovinu našeg starijeg komšije koji brižljivo bira mesni narezak i hleb.
Iako bih mogla mnogo crne, a zvanične statistike o gladi u Srbiji da iznesem, hajde da ne mračim više.
Otkrila sam najnoviji Lidlov projekat, još jedan u nizu, koji pokazuje da su pravi lideri u društveno odgovornom poslovanju.
U Lidlovim prodavnicama od sad možete naći jasno obeležene namirnice kojima rok trajanja ističe uskoro i koji su zbog toga sniženi 30 posto. Ona hrana kojoj rok trajanja ističe danas, snižena je čak 80 posto.
Da li su te namirnice bezbedne i zdrave? Jesu, ukoliko ih upotrebite do datuma označenog na pakovanju. To garantuje Lidl, sa svim institucijama i ispitivanjima koje proizvodi prolaze pre nego što stignu u radnje.
Kao neko ko je radio u kompaniji koja uvozi hranu, znam iz prve ruke koliko je komplikovan proces kroz koji prolaze namirnice da bi konačno stigle na raf. I možda će vam čudno zvučati, ali hrana u Srbiji je mnogo bolje ispitana nego ona u EU. Naši zakoni su tu mnogo rigorozniji. No, o tome neki drugi put.
Dakle, ako sada obavljate kupovinu za današnji ručak – Lidl je bez sumnje napravio sjajnu stvar! Prvo, uštedećete mnogo, što u današnje vreme vrtoglavih poskupljenja uopšte nije zanemarljivo. Drugo, bićete mala karika u velikom projektu humanog cilja – stop bacanju hrane.
Ako vas zanima kako sam nabasala na sve ove informacije, čitajte dalje, jer koliko god ja žudela za velikim pričama, nekako one najveće nađem u svakodnevnim situacijama, suočena sa prosečnošću i moje plate i moje porodice.
Čini se da sam se jedne, ne tako davne, subote probudila sa maničnom potrebom da dnevnu kupovinu spustim ispod 1000 dinara.
Nije mi uspevalo sve do danas, kada sam za 700 dinara uspela da obezbedim onaj “sve po redu” ručak – supa, juneći gulaš s pirinčem i salata.
Sutrašnji ručak – testo u sosu od gulaša. Može i tako, kad je visok datum u mesecu.
I odmah da bude jasno – moja porodica broji nas četvoro. Dvoje dece (jedno jede k’o drvoseča), muž i ja.
Prvobitni plan da danas spremim juneći gulaš se izjalovio odmah posle mesarovog “dobar dan komšinice”.
Jeste li znali da je kilogram junetine skoro 1500 dinara?
Dok izgovaram “doviđenja”, već kujem novu ideju za ručak – pileća leđa za supu i bataci u rerni.
Zatim sam otišla u Lidl s namerom da kupim povrće za supu i pirinač. Veza za supu košta 130 dinara. Kad sam već bila tamo, nisam mogla da odolim zelenoj salati koja košta samo 30 dinara. Nek ide život – kupim i tri glavice crnog luka. Pirinač, na akciji – oko 100 dinara.
Usput pogledam mesaru i primetim nov brending – Zelena oznaka iznad frižidera na kojoj je naznačen projekat “Food waste”. Tu skapiram o čemu se radi i sva ona pitanja s početka teksta krenu da se roje u glavi.
Odem do junetine i nađem pakovanje svežeg mesa baš za gulaš. Već iseckano, ali je rok trajanja do sutra. Popust – 30%. Mislim se, svakako ću spremati danas, a znam da su kvalitet i bezbednost garantovani.
Dakle, pola kilograma junetine 420 dinara. Račun na kasi – 700 dinara!
Da sam sačekala i sutra obavila ovu kupovinu, cena mesa bi bila čak 80% niža, jer je to poslednji dan “u roku”. Našla sam jedno pakovanje sa takvim sniženjem – 400 grama junećeg mlevenog mesa, kom rok trajanja ističe danas, košta nepunih 100 dinara.
I eto moje velike priče.
Ko bi sve trebao znati za ovu akciju?
Pa svi – i mađioničari koji poput mene naprave ručak za dva dana i potroše samo 700 dinara. I moje komšije, penzioneri, koji kupuju narezak i hleb. I drugarice, koje naručuju detoks programe i biraju kozmetiku koja nije ispitivana na životinjama i koja je spakovana u eko ambalažu.
Dakle, tiče se svih nas. I važno je da ne bacamo hranu i da pokušamo da budemo manje bahati.
Naravno da sam kontaktirala Lidl nakon ovog otkrića i saznala da je projekat Food waste već pokazao izuzetno pozitivne rezultate. U test fazi koja je obuhvatila 5 Lidl prodavnica u martu mesecu, za 70% je smanjena količina mesa, ribe i “svega iz frižidera” poslatog na zbrinjavanje otpada.
I da! Hrana iz Lidla ni do sad nije završavala na deponiji, već je prerađivana u bio gas. U prethodnoj godini, više od 95% povučenih proizvoda iskorišćeno je u tu svrhu, a manji deo je prerađen u hranu za kućne ljubimce.
Zato iz petnih žila pozdravljam ovakvu Lidlovu akciju i pozivam vas da joj se priključite!
Razmišljate li o bacanju hrane? I šta kažete na ovakav potez jednog trgovinskog lanca? Javite nam, jer to jeste tema za razmišljanje i pisanje.
Lidlov desert pred kojim je konačno i moja stroga mama sa sela zanemela
Dodaj komentar